Molim vas komentar na razmisljanje

[Ex01]

Nepostojanje nekog promatraca, neke "duše" ili nekog bica unutar našeg bica moze samo biti temeljena na osnovi vjere u sadašnjem trenutku u mojoj glavi.
Jer to znanje ne dolazi u glavu na niti jedan drugi nacin nego na direktni nacin iskušenja. Tj uzmemo li pricu s okusom, kad ja zagrizem u jabuku tek cu tada znati kakvog je okusa jabuka, sve ono prije sta ja znam o okusu jabuke su pusta naklapanja, cak i ako ja tocno u detalje opisem okus ja svejedno neznam da je taj okus takav sve dok to ne probam.


znaci govorit da nema tu nikoga tko bi se trebao osjecati ljutim / sretnim / tuznim i nema bas smisla ako nismo spoznali da su ljutnja sreca i tuga samo stvari koje prolaze i koje su nestalne.
Opet onda, govoriti da nema tu nikoga tko ne osjeca da je tu ljutnja ali ne prihvaca je kao nešto njegovo isto nema smisla ako stvarno nismo spoznali da tu nema promatraca, tj da je sve to prolazno.


Jer racionalizirati kako tu nema nicega a svejedno dan za danom radit brojna vezivanja je još napornije za mozak nego sta je bilo samo odrzavanje te iluzije "ja". Tj umorniji sam bio otkad sam upoznao Budizam i upao u zamku racionaliziranja.


Na osobu koja je dosegla 4. stupanj jhane kamma (karma) djeluje na isti nacin kao i na osobu koja je dosegla 1. stupanj jhane, samo sta osoba na cetvrtom stupnju vjerovatno ima veci uvid u situaciju pa radi manje negativnih stvari a s time dobiva manje negativne kamme. Ali bila kamma negativna ili pozitivna ona je svejedno tu dok se ne dosegne stupanj arahanta tj dok se ne shvati da tu nema nikoga i nicega, tj dok se ne zagrize to voce i napokon potvrdi kakav je okus zapravo.


sve do tad taj ego tj ta iluzija je tu. Zasto se boriti protiv toga? zasto ne iskoristiti "sebe" za rješit se "sebe"?
Tj moze li osobni ego biti dobar suputnik na putu do gašenja?


Ako odlucimo ne jesti nista poslje dva sata u zelji da kroz umjerenost u jelu i picu ostvarimo jednostavnija zadubljenja a s time jednostavnije njegovanje uma tj bolju svjesnost, onda je ta iluzija zvana ego nama pomogla na putu do njegovanja.


Gledanje na ljude kao hrpu mesa, misica, zila i krvi ili gledanje hrane kao nešto prema cemu se treba razviti averzija je jednostavno treniranje toga "ega" da gleda na stvari s druge strane medalje.
Govoriti kako nema nikoga tj da nema nicega tu sta promatra, a u isto vrijeme govoriti da neko tu treba bit ko prati osmorostruki put je samo po sebi zbunjujuce ako ne i licimjerno.


S toga sam odlucio trenirat u moralu, koncentraciji i mudrosti. I ignorirat cinjenicu da je ego iluzija dok se u to sam ne uvjerim. Pusta naklapanja me nece dovest nigdi nego u još zapetljaniju poziciju. Dok je s druge strane nagovoriti ego da nesto gleda na novi nacin samo stvar vremena i upornosti.
Podupiruci averziju prema losim stvarima i njegujuci dobre stvari trening bi trebao napredovati, trebalo bi biti manje griznje savjesti, manje razocaranja kad svatim da se nemogu rjesit tog ega trenutno, a i vise energije jer necu upadat u kolotecinu ega koji razmislja o nemanju sebe.


Mislite li da ego moze pomoci i da umjesto "laznog odbacivanja" mozemo suradjivati s iluzijom tj "zavarati je" da radi stvari koje su nam dugotrajno korisne? Naravno sve do momenta u kojemu se pozdravimo s njim jednom zauvjek.


   hvala unaprijed na vasim misljenjima.

[fortytwo]

Meni deluje kao da ti to nešto na silu radiš - to neko gubljenje iluzije o "ja". Nisam nikakav stručnjak za budizam, ali se sećam šta je Antoni de Melo rekao:

Kada se nečega odreknete, vežete se za to. Jedini način da se toga rešite je da to prozrete. Ne odričite se, prozrite to. Shvatite pravu vrednost te stvari i nećete se morati odricati, jednostavno će ispasti iz vaših ruku.

Kada se to primeni ovde (a verujem da može da se primeni), to bi glasilo: Nemojte da se odričete svog "ja" - istražujte ga. Što ga više istražujete, manje će vam se činiti stvarnim, dok vam se na kraju ne ukaže kao iluzija.

Inače, ja nemam ambicija da u ovom životu shvatim da je "ja" potpuna iluzija, niti da postignem nirvanu - mene zanima da smanjim patnju što više mogu. Teorija kaže da ćemo iskoreniti patnju kada shvatimo da ja ne postoji, kada dostignemo nirvanu i slično, ali ja bih rekao da praksa pokazuje da jurenje nekakve nirvane samo stvara patnju. Zašto je uopšte jurimo? Zato što smo videli da je budizam koristan, pa smo eto odlučili da postanemo budisti (šta god nam to značilo), a budizam nam kaže da nirvana nekakav krajnji cilj? Zar nije prestanak patnje jedini cilj? Ako je nirvana krajnji način da se iskoreni patnja, ne treba izgubiti iz vida reč "krajnji".

Nirvana je endgame, to je OK, ali mislim da (u mom slučaju) ima još dosta vremena za to i nema potrebe (a ima štete) težiti tome sada - meni to nekako ispadne još jedna vezanost (i to vezanost za nešto meni jako imaginarno), a to ne bih.

[Ex01]

ma bas to, zapravo sam se do jednog trenutka dosta silio da to "ja" ignoriram, ali mislim da to ne smijem radit.




ali evo npr, da pojednostavim malo stvari. Jedem do rucka i poslje rucka nista. Zasto? Kao jedan bi to mogao interpretirat kao "siljenje necega" kao da "prisiljavam sebe" ali to je zdravo. na isti nacin na koji se prisiljavam da ne pojedem se i prisiljavam da neke druge stvari ne radim, ili da neke stvari radim. Prisilimo li se bit bolji npr ili njezniji prema ljudima mozda se to cini prisiljeno iz pocetka ali njegovanjem nekih osobina postajemo bolji.


e sad. kako naci granicu u ovome. npr ja ogladnim popodne i rođak naruci pizzu. da je rođak jeo tripice ili kaul ili neku hranu prema kojoj ja imam averziju, sigurno je nebi jeo. ali dodje pizza i meni se javi glad. Ja promatram tu glad, tj pocmem razmisljat o tome jer hranu vidim kao ovisnost. vecina ovisnosti dolazi iz neznanja i jasnim gledanjem situacije (bit ce ti dobro 10 min dok budes jeo a poslje ces ponovno biti gladan) pobjedujem tu ovisnost. mogu i promatrat cinjenicu da se od viđenja primamljive hrane javlja dodatna glad.


e sad. kad pređe sve to granicu? kad postaje siljenje. kad prestaje bit napredak? Argh. 

[Sejmyo]

Music and Life - Alan Watts

Ne razumijem zašto se odričeš hrane? Ja razumijem to pravilo za monahe što se tiče hrane ali ti nisi monah tako da mi se to čini kao neki asketizam. Samsara i Nirvana su dvije strane iste medalje, ne dve različite stvari. Ega (ili Mare) se ne treba rješavati ali ga treba razumjeti i uviditi u "njegove" motive. Ni Šakjamuni nije uništio Maru (ego) pošto ga ona posjećuje i poslje njegovog prosvjetljenja ali on ne pada na njene trikove nego vidi tačno šta se dešava.

[fortytwo]

Prisila moze donekle imati smisla kada je u pitanju hrana, ili neki deo pravila ponašanja, ali ni tada 100%, a ne vidim kako je uopšte moguće sebe "prisiliti na spoznaju" - to mi je zapravo samo neko nasilno ubeđivanje sebe, što ne bih rekao da je korisno. Dakle, kada je u pitanju hrana i tome slično, ipak treba neke discipine i strogosti, ali ni tada 100% - probaj pojesti nešto uveče, vidi da li ti je toliko koristilo koliko si mislio, stani posle par zalogaja, možda je dovoljno da ubije glad ako sačekaš malo, itd, itd... Vidiš kako to sve izgleda, pa možda odrediš sebi "večeru" u vidu jedne jabuke ili tako nešto.

Uglavnom, nemoj sebi toliko prebacivati na svemu, deluje mi da si generalno prestrog prema sebi. Samo polako i prijateljski prema samom sebi.

[Ex01]

Hm, ajmo.. malo detaljnije. Znaci ja osjecam glad cak i u scenariu gdje sam jeo ima 15 minuta a neko nudi hranu koju zelim.
i sad kao ja sam strasno gladan samo da mi je komad toga bla bla bla...
i onda mi skace to po mislima i niti me ljuti niti ništa, samo mu nedam gušta.


to nije onaj osjecaj gladi, iznemoglosti ili slabosti. taj osjecaj rijetko imam.
taj osjecaj nestane nakon pola obroka gdje ja polako jedem i promatram sve lagano.
Ali ovaj, ovaj se pojavi svako 10 minuta ako je hrana tu.


kao ono, ovisnost neka. znaci vidim hranu, u ustima bala i onda krene zelja. Onda ja razmislim o tome, skuzim da sam jeo maloprije, skuzim da mi jos hrane ne treba i ignoriram to. tj nekad razmisljam o tome kako ta hrana izgleda tako tada, ali da je zapravo cijeli taj proces hranjenja i prolaska hrane kroz zeludac dosta neprivlacan (nadam se da nikome hrana nije privlacnija kad izadje na usta nego kad uđe )

[fortytwo]

Hm, ajmo.. malo detaljnije. Znaci ja osjecam glad cak i u scenariu gdje sam jeo ima 15 minuta a neko nudi hranu koju zelim.

Ja stekao utisak da si prestrog prema sebi, a ti zapravo alav! 

[Ex01]

kad se neznam u potpunosti izrazit. :(
ali eto vidis npr, takva je situacija. ali kad sam zivim, tj otkad sam naucio odbiti nesto (mislio sam prije da cu uvik uvridit nekoga ako nesto odbijem od njega) od tad sam mnogo zadovoljinji.
ne treba mi hrana / vino / ogovaranje kad god mi netko nudi. Mozda se toliko fokusiram na ovakve stvari jer ih vidim da su lose. dok neke druge ne vidim. Npr, nikad nisam ljut, bio sam ljut u voznji ali krenuo sam pretpostavkom da ti ljudi ne zele nitkome loše jer ne daju pokazivac smjera tj zmigavac, oni jednostavno nisu dovoljno skoncentrirani na to sta rade. kako se ljutit na nekoga tko griješi kao sta ja grješim u nekim drugim stvarima?

uostalom cemu se ljutit / zivcirat / ogovarat to su stvari koje samo stvaraju jos problema. znaci te neke stvari nemam...
cini mi se da se trudim popravit ono s cime se susrecem svaki dan.

[Vladimir Simović]

Ex 01 nisam procitao svaku rec koju si napisao u svim ovim postovima ali generalno vidim sta zelis reci i rekao bih ti da si na dobrom putu. Ne treba ti niko od nas da ti kaze sta je dobro a sta je lose u toj praksi. Samo idi napred. Razmisljas o egu, o tome kakav ukus ima neka hrana, ko je taj koji oseca ukus, da li je taj razlicit od ega, da li je ego iluzija, da li treba siliti sebe na jednu pa na drugu stranu itd, itd. Da li vidis sta sva ta pitanja imaju zajednicko? Ko je taj koji postavlja ta pitanja? Ili bolje receno, sta je to sto postavlja pitanja? Ne ko je to, vec sta je to???? Svaka tvoja misao je jedan fenomen sa svojim uzrokom i sa svojom posledicom. Svako delo koje ucinis je fenomen sa uzrokom i posledicom. Taj fenomen ima svoj pocetak, svoju promenu i svoj kraj. Ti razmisljas o necemu ali sta je to sto razmislja o necemu? Trazi ono sto misli uopste o svemu tome ali ne tako sto ces da razmisljas o tome sto misli vec tako sto ces biti sabran na sadasnji momenat i jednostavno gledati. Samo posmatraj. Ne trazis TI odgovore. Odgovore trazi nesto drugo. Samo budi svestan momenta i pusti da se fenomeni dese a ti budi sabran. A kada se saberes i vidis sve fenomene samo kao fenomene....onda potrazi onog ko je sve vreme bio sabran.

Ne razmisljaj vec samo budi.....

I da....zaboravi na te glupave djhane i prosvetljenja i nirvane. Batali gluposti, samo budi.....

[Ex01]

kako bi divan tekst jedne pjesme rekao "the day you stop running is the day that you arrive"


Okej, ali sad imam pitanje, ja ne nalazim nikoga tko postavlja ta pitanja. jer kad krenem "slusat" sve utihne i utone, onda pocmem osjecat svoj dah i nekako automatski predjem na kontrolu njega, sta me izbaci iz tog trenutka u kojemu sve suti a ja slusam.




Ma evo i link, pisma ima mudre rici. Stop chasing shadows, ili ne hvataj sjene. Dosta se moze na dhammu primjenit ovo, jer zapravo svaki moment traje samo taj jedan moment i poslje toga postaje samo sjena onoga sta je bio, hvatanjem za sjene... hm hm hm.

[Vladimir Simović]

Znaci, pitanje postoji, ocigledno ali ne i onaj koji ga postavlja. To je vec nesto...ali posledica ne postoji bez uzroka. Prema tome, mozda je samo pitanje isto sto i mesto gde nastaje pitanje. Postovecuje se....A kazes "Jer kad krenem da slusam, sve utihne i utone, onda pocnem osjecat svoj dah...." Ovde u ovoj recenici postoje tri reci koje upucuju na tebe i na tvoje....ko je onda ili sta je onda to TI? Odakle potreba da pratis dah? Zasto uopste pratis dah?

[Vladimir Simović]

Mozda bi ovo moglo da pomogne:

Mooji - Zaboravi na 'Prosvjetljenje'

Mooji - Može li Vidioc biti Viđen? (1. dio)

[Ex01]

Triban sist i razmislit o ovome. Svidja mi se pristup.

[Ex01]

Hm, zapravo sve cega smo svjesni nije dio nas. Ovo sam i procitao ima par tjedana, i kad sam legao malo sam razmisljao o tome. uhvatio me nekontroliran smjeh par sekunda ali onda sam se zanio s tim.




doduse javlja mi se dilema. npr, tjelo nije ja. ali bol u tjelu otezava svakodnevni zivot. nemogu je jednostavno ignorirat. doduse ne zalim se zbog nje, ali isto tako promatram sta radi i radi frustraciju jer nemogu odraditi posao kako bi mogao da nema boli.
postoji li neki savjet u vezi stvari koje su dio tjela i prolazni ali utjecu na nas.
npr slicna stvar je kada me nesto svrbi, ako imam vremena za stat i promatrat - ode.


ali ako nemam vremena tj moram nesto drugo radit, situacija postane nepodnosljiva

[Vladimir Simović]

Reci da telo nismo mi je jedna krajnost. Upravo kako si rekao: ako telo nismo mi, ko dozivljava bol?! To citavo JA je jedna manifestacija, skup mnostvo elemenata koji cine celinu a na svom vrhu ta celina ima um koji sve to spoznaje i cini celinu i kontinuitet postojanja od toga. Ne treba otici u krajnost i "odreci" se tela ali ne treba ni biti vezan za njega. Ako postoji bol, mozes ga posmatrati kao problem...dualisticna svest kaze da ti bol smeta i to je problem...zbog cega ce se javiti patnja. Mozes bol posmatrati kao nesto sto se manifestuje na telu koje nisi ti....ali to je ignorisanje cinjenicnog stanja da tvoja svest uocava odredjenu promenu. A mozes bol doziveti na nacin koji ne spada u dualisticni nacin posmatranja jer mozes samo registovati bol kao osecaj...manifestaciju koja dolazi iz praznine...potencijala svih mogucnosti....i kao sto su druge manifestacije i ona je prolazna. Dopustis osecaju da prodje...ne dajes mu energiju odbijanjem ili privlacenjem. Naravno, treba postojati svest o uzroku osecaja...pa ako je nesto ozbiljnije, treba otici doktoru. Ako je nesto bezazlenije, ostaviti da prodje....citava poenta je da se ne treba boriti sa tim osecajem na bilo koji nacin vec samo biti svestan postojanja i ostaviti ga da bude to sto jeste. Ako postoji potreba da se nesto preduzme, onda se o tome ne razmislja...vec se odredjena radnja preduzme. Ako te svrbi...pocesaj se...ne razmisljaj o tome kako ces se pocesati, vec se pocesaj....