Moram priznati da nešto i nisam često tužan, a pogotovo ne depresivan.
Naljutim se, naravno, s vremena na vreme, ali sam vežbanjem izgradio u sebi refleks da brzo iskoračim iz tog besa i počnem da ga posmatram kako se fizički manifestuje na telu, umesto da ga razrađujem kroz misli ispunjene besom. Dakle, u takvim zapaljivim situacijama što dalje od glave, to bolje, jer je u njoj glavna bomba. Pažnju treba prebaciti recimo na ritam disanja.
Kao i sve, i to je stvar vežbe. Prvo je taj iskorak tek pošto izduvaš bes, onda vežbajući na slabijim emocijama to zakašnjenje polako smanjuješ i smanjuješ. Pa ko dokle stigne.
A šta ti daje snagu da vežbaš? Ništa ti neće dati veću snagu nego kada prvi put uspeš da se makar na trenutak "osvestiš" u sred oluje. Kad shvatiš da možeš da budeš gospodar, a ne samo sluga. To je neprocenjivo skustvo.