Gunaratana: Meditacija za početnike

[Sati]

Zadatak meditanta jeste da iskoreni ovu naviku tako što će je pomno ispitati i onda zameniti drugom. Umesto da lovi razlike između sebe i drugih, meditant sebe vežba da uoči sličnosti. Svoju pažnju usmerava na one elemente koji su univerzalni za čitav život, na stvari koje će ga približiti drugima. Tako njegovo poređenje, ako ga uopšte ima, vodi do osećanja srodnosti, a ne do osećanja otuđenosti.

Disanje je jedan univerzalan proces. Svi kičmenjaci dišu u suštini na isti način. Svako živo biće razmenjuje gasove sa svojom okolinom na ovaj ili onaj naćin. To je jedan od razloga zašto je disanje odabrano kao jedan od objekata fokusiranja u meditaciji. Meditantu se savetuje da istražuje proces sopstvenog disanja, kao sredstvo svoje povezanosti sa ostatkom celine života. Ovo ne znači da  zatvaramo oči za sve razlike koje nas okružuju. Razlike postoje. To samo znači da umanjujemo značaj kontraste i ističemo one univerzalne elemente koji su nam svima zajednički. Preporučena procedura je sledeća: Kada kao meditant uočimo neki objekat čula, ne treba da se na njemu zadržimo na uobičajen egotistički način. Pre bi trebalo da istražujemo sam proces opažanja. Trebalo bi da vidimo šta taj objekat čini našim čulima i našoj percepciji. Koji se osećaji javljaju i koje druge mentalne aktivnosti za njima slede. Treba da pratimo koje se promene dešavaju u našoj svesti kao rezultat svega toga. I dok posmatramo sve te pojave, moramo biti svesni univerzalnosti onoga što vidimo. Onaj inicijalni opažaj će pokrenuti prijatne, neprijatne ili neutralne osećaje. To je univerzalni fenomen. On se odigrava u umovima miliona drugih kao šo se to odigrava i u našem i to treba jasno da vidimo. Ako idemo za tim osećajima, mogu se javiti različite reakcije. Možemo osetiti pohlepu, požudu ili ljubomoru. Možemo osetiti strah, brigu, nemir, ili dosadu. Sve te reakcije su univerzalne. A mi ih samo registrujemo i onda generalizujemo. Treba da shvatimo da su te reakcije normalan ljudski odgovor i da se mogu javiti i u bilo kome drugom.

Praktikovanje ovakvog načina upoređivanja može se u početku učiniti forsiranim i veštačkim, ali nije ništa neprirodnije od onoga što obično radimo. Samo se na njega nismo navikli. Uz pomoć vežbanja, ovakva nova navika zamenjuje naše uobičajeno egoističko upoređivanje i na duge staze počinjemo da je osećamo kao daleko prirodniju. Kao rezultat svega toga postajemo osoba sa daleko više razumevanja. Više nas „nedostaci“ drugih ne dovode do besa. Napredujemo ka harmoniji sa svime što živi.

 

[Sati]

V. PRAKSA

Iako postoje različiti objekti meditacije, najtoplije preporučujem da kreneš sa fokusiranjem svoje celokupne pažnje na udaj i izdah, kako biste razvili izvestan stepen koncentracije. Imaj na umu da ti ne vežbaš tehniku dubokog zadubljenja ili čiste koncentracije. Ti vežbaš svesnost, za koju ti je potrebno jedino određen stepen koncentracije. Želiš da razvijaš onu svesnost koja kulminira u uvidu i mudrosti koja prepoznaje istinu kakav ona jeste. Želiš da upoznaš funkcionisanje tog svog kompleksa sačinjenog od tema i uma, onakvog kakav jeste. Želiš da se oslobodiš svih psiholoških uznemiravanja, kako bi tvoj život bio miran i srećan.

Um se ne može pročistiti bez viđenja stvari kakve jesu. „Videti stvari kakve zaista jesu“ je prilično bremenita i ambivalentna sintagma. Mnogi početnici u meditaciji pitaju se šta ona zapravo znači, jer svako ko ima dobar vidi može videti predmete kakvi oni jesu.

Kada tu frazu koristimo u vezi sa uvidom koji dobijamo zahvaljujući meditaciji, ne mislimo na viđenje površine stvari svoji normalnim vidom, već viđenje stvari sa mudrošću, onakve kakve su same po sebi. Videti stvari sa mudrošću znači videti stvari unutar ovog našeg telo-um kompleksa, ali bez predrasuda i predubeđenja koje izviru iz naše gramzivosti, mržnje i obmana. Obično, kada posmatramo svoj telo-um sklop skloni smo da skrivamo ili ignorišemo stvari koje nam nisu prijatne i da se zadržavamo na stvarima koje su prijatne. Razlog tome je što su naši umovi uglavnom pod uticajem žudnje, ogorčenja i obmana. Naš ego, sopstvo ili stavovi nam se isprečuju na putu i boje naše rasuđivanje.

Kada pažljivo motrimo na osećaje na telu, ne treba da ih brkamo sa mentalnim konstrukcijama, jer osećaji na telu se mogu javiti bez ikakve veze sa umom. Na primer, sedimo udobno. Posle izvesnog vremena, možda se u nama javi neki neugodan osećaj u leđima ili u nogama. Um smesta registruje tu neugodnost i formira niz misli oko tog osećaja. Na toj tački, ne pokušavajući da pobrkamo taj osećaj sa mentalnim konstrukcijama, treba da izolujemo taj osećaj i posmatramo ga pažljivo. Osećaj je jedan od sedam univerzalnih mentalnih elemenata. Ostalih šest su kontakt, opažaj, pažnja, koncentracija, životna sila i volja.

U nekom drugom trenutku ćemo možda imati određenu emociju, kao što su recimo ogorčenje, strah ili požuda. Tada treba da posmatramo tu emociju tačno onako kakva je, ne pokušavajući da je zamenimo bilo čime drugim. Kada spojimo zajedno svoj oblik, osećaj, opažaj, mentalne konstrukcije i svest u jedno i pokušamo da ih sve posmatramo kao osećaj, tada postajemo zbunjeni, jer nismo u stanju da uvidimo izvor tog osećaja.

Naš cilj je uvid u doživljaj prolaznosti kako bismo prevazišli svoje ogorčenje; dubljim razumevanjem nesreće prevazilazimo pohlepu u nama koja izaziva i našu nesreću; uviđanjem da je "ja" tek iluzija prevazilazimo neznanje rođeno iz uzimanja "ega" za ozbiljno, Prvo moramo sagledati um i telo da dve odvojene stvari. Kada ih razumemo kao odvojene, tek tada možemo uočiti i njihove dublje međusobne veze. I kako se izoštrava naš uvid, postajemo sve svesniji činjenice da svi elementi međusobno sarađuju kako bi radili zajedno. Ništa ne može postojati bez onog drugog. Tada nam je jasno pravo značenje metafore o snažnom čoveku koji je slep i paralizovanom koji ima dobar vid. Nijedan od njih ne može mnogo učiniti sam. Ali kada se paralizovani popne na leđa slepome, u stanju su da se kreću i lako postignu svoje ciljeve. Slično ovome, telo ne može ništa da učini samo. Ono je poput cepanice koja nije u stanju da se pokrene ili da bilo šta drugo da uradi, izuzev da postane predmet prolaznosti, propadanja i nestanka. Um sam ne može ništa da učini bez podrške tela. Ali kada sa pažnjom motrimo i na telo i na um, vidimo koliko divnih stvari mogu da urade zajednički.

[Sati]

Naš cilj

Kao meditanti, svi mi moramo imati neki cilj, jer ako ga nemamo, samo ćemo tumarati u mraku, slepo sledeći nečije instrukcije o meditaciji. Svakako da za sve ono što činimo svesno i svojom voljom mora postojati cilj. Cilj za vipassana meditante nije da postanu prosvetljeni pre drugih ili da imaju više moći ili da zarade više nego drugi. Meditanti se ne takmiče među sobom ko je svesniji.

Naš cilj jeste da dostignemo savršenstvo svih onih plemenitih i korisnih kvaliteta koji postoje latentno u našoj podsvesti. Takav cilj se sastoji od pet elemenata: pročišćavanje uma, prevazilaženje tuge i žalopojki, prevazilaženje bola i uznemirenosti, sleđenje pravog puta koji vodi do dostizanja večnog mira, kao i dostizanje sreće koja je plod tog puta. Imajući na umu taj petostruki cilj, možemo s poverenjem istrajati na putu, s punim poverenjem da ćemo stići i do cilja.

[Sati]

Praksa

Kada jednom sedneš, ne menjaj položaj sve dok ne istekne vreme koje si odredio  na početku. Pretpostavimo da si ipak promenio položaj, pošto je ostao neudoban i zauzeo drugi. I posle nekog vremena i ovaj novi položaj postaje neudoban. Onda počenš da razmišljaš o novom, koji opet malo kasnije postaje neudoban. Dakle, možeš se tako neprestano mrdati dokle god si na jastučetu za meditaciju i tako nećeš dostići neki dublji i značajaniji nivo koncentracije. Zato, moraš dati sve od sebe da se ne pomeraš. Kasnije ćemo malo više razmotriti kako se nositi sa bolom.

Da bi zbegao pomeranje, odredi na početku meditacije koliko dugo ćeš sedeti. Ako nisi nikada do sada meditirao, počni sa periodima ne dužim od dvadeset minuta. Kako ponavljaš vežbu, možeš postepeno produžavati to vreme. Dužina sedenja zavisi naravno i od toga koliko vremena imaš na raspolaganju i koliko dugo si u stanju da sediš a da bol ne postane neizdrživ.

Ne treba da pravimo bilo kakav „red vožnje“ po kojem ćemo stići do cilja, jer  napredovanje zavisi od našeg razumevanja i razvoja duhovnih sposobnosti. Moramo marljivo raditi da stignemo do cilja, bez nekog preciznog određivanja termina. Kad budemo spremni, stići ćemo na njega. Sve što treba d auradimo jeste da sebe pripremimo za to dostignuće.

Posto si umirio telo, zatvori oči. Naš um je sličan posudi sa vodom u kojoj ima mulja. Što tu posudu duže održavate mirnom, više će se mulja nataložiti na dnu i voda će biti bistrija. Slično tome, ako uspeš da telo održiš mirnim i fokusiraš svu pažnju na objekat svoje meditacije, tvoj um se smiruje i tada počinješ da osećaš blaženstvo meditacije.


 

[Sati]

Da bismo se pripremili za ovakvo jedno dostignuće, moramo svoj um održavati u sadašnjem trenutku. A taj sadašnji trenutak se menja tako brzo da običan posmatrač kao da uopšte ni ne primećuje njegovo postojanje. Svaki trenutak jeste trenutak nekih događaja i nijedan trenutak ne prođe bez nekog događaja. Mi ne možemo uočiti trenutak bez uočavanja događaja koji se odigravaju u tom trenutku. Otuda, trenutak na koji pokušavamo da posvetimo golu pažnju jeste sadašnji trenutak. Naš um prolazi kroz seriju događaja kao kroz seriju slika koje prolaze kroz projektor. Neke od tih slika dolaze iz naših prošlih doživljaja, a druge su naša maštanja o stvarima koje planiramo da radimo u budućnosti.

Um nikada ne može biti fokusiran bez nekog mentalnog objekta. Zato svom umu moramo dati neki objekat koji nam je uvek pri ruci. Jedan takav objekat je naš dah. Um ne mora suviše da se napreže kako bi pronašao dah. U svakom momentu dah struji u i van kroz naše nozdrve. Kako se naše vežbanje meditacije uvida odvija u svakom trenutku kad smo budni, umu je lako da se fokusira na dah, jer je taj dah upadljiviji i postojaniji nego bilo koji drugi objekat.

Pošto smo seli na ranije opisan način i svakome uputili svoju prijateljsku ljubav, tri puta duboko udahnemo. Posle toga nastavi da dišeš normalno, dopuštajući da se udasi i izdasi odvijaju slobodno, bez naprezanja, a pažnju fokusiran na ivicu nozdrva. Jednostavno posmatraj osećaj koji pri imaš pri ulaženju i izlaženju vazduha. Posle udaha i pre nego što kreneš da izdišeš, postoji mala pauza. Uoči je i uoči početak izdaha. Kada je izdah završen, postoji druga kratka pauza pre nego što udah počne. Uoči tu kratku pauzu, takođe. To znači da pri disanju postoje dve kratke pauze – jedna na kraju udaha i druga na kraju izdaha. Te dve pauze se odigravaju u tako kratkom vremenu da ih možda i nisi svestan. Ali kada si svestan, možeš da ih primetiš.

Ne moj da verbalizuješ ili konceptualizuješ bilo šta. Samo posmatraj udah i izdah, bez da u sebi ponavljaš: „ja udišem“ ili „ja izdišem“. Kad jednom pažnju fokusiraš na disanje, ignoriši svaku misao, sećanje, zvuk, miris, ukus itd. i fokusiraj svu svoju pažnju samo na dah, ni na šta drugo.

Na početku i udasi i izdasi su kratki, pošto ni telo ni um još nisu smireni i relaksirani. Uoči kakav je osećaj tako kratkog udisanja i kratkog izdisanja tu dok se događaju i nemoj u sebi da govoriš: „kratak udah“ ili „kratak izdah“.Kako istrajavaš u tom opažanju kratkog udaha i kratkog izdaha tvoje telo i um postaju relativno mirni. Tada se i tvoj dah produžuje. Uoči kakav je osećaj kad tako dugo udišeš i izdišeš, ali nemoj u sebi da govoriš: „dug udah“ ili „dug izdah“. Onda obrati pažnju na čitav proces disanja, od početka do kraja. Pri tome dah postaje još suptilniji, a um i telo još mirniji nego ranije. Uoči taj osećaj mira i spokojstva koje dolazi od disanja.

 :nokti:

[Sati]

ŠTA RADITI KADA UM LUTA?

Uprkos tvom postojanom naporu da um održiš na dahu, on često odluta. Može se okrenuti prošlim iskustvima i iznenada uhvatiš sebe kako se sećaš mesta na kojima si bio, ljudi koje si sreo, prijatelja sa kojima se već dugo nisi video, knjige koju si davno pročitao, ukusa jučerašnjeg obroka i tako dalje. Čim primetiš da um nije sa dahom, lagano ga vrati na objekat meditacije i tu ga zadrži. Međutim, za nekoliko trenutaka možda ćeš početi da razmišljaš o tome kako treba da platiš račune, kako treba da telefoniraš, napišeš mejl nekome, pospremiš stvari u sobi, odeš u kupovinu, na žurku ili da planiraš vikend. I opet, čim primetiš da su te misli obuzele, vrati pažnju na prvobitni objekat. A sada sledi nekoliko sugestija koje će ti pomoći da stekneš koncentraciju neophodnu za praktikovanje pune svesnosti.

1. Brojanje
U situaciji kao što je gore opisana može pomoći brojanje. Svrha brojanja je jednostavno da fokusira um na dah. Kad je on jednom fokusiran, prestani da brojiš. Ono je samo sredstvo za postizanje koncentracije. Naravno, brojiš u sebi, bez ikakvog zvuka. Evo na koji način možeš da brojiš.

a) Dok udišeš broj „jedan, jedan, jedan, jedan...“ sve dok pluća nisu sasvim napunjena vazduhom. Dok izdišeš broj „dva, dva, dva, dva...“ sve dok se pluća sasvim ne isprazne. Onda kod narednog udaha brojiš „tri, tri, tri, tri...“ dok s epluća ponovo ne napune i dok izdišeš brojiš „četiri, četiri, četiri, četiri...“ dok se pluća ne isprazne. Broj tako sve do deset i ponovi onoliko puta koliko je neophodno da bi um održao fokusiranim na dah.

b) Drugi metod brojanja jeste brzo brojanje do deset. Dok brojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset“ udahni, i opet dok izbrojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset“ izdahni. To znači da sa jednim udahom izbrojiš do deset i isto tako sa jednim izdahom. Ponovi ovakav način brojanja onoliko puta koliko je neophodno da um ostane fokusiran na dah.

c) treći metod brojanja jeste brojanje u intervalima, sve do deset. U ovom slučaju brojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet“ (samo do pet) pri udahu i onda izbrojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest“ (samo do šest) pri izdahu. Pri sledećem udahu brojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam“ (samo do sedam), a pri izdahu „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam“. Sledeći udah brojiš do devet, a izdah do deset. I tako ponavljaš ovaj način brojanja onoliko puta koliko je nužno da um fokusiraš na dah.

d) Četvrti metod je da udahneš duboko. Kad su pluća puna, odbroj u sebi „jedan“ i zatim potpuno izdahni i u sebi odbroj „dva“. Ponovo duboko udahni i odbroj „tri“, pa potpuno izdahni. Kad su pluća potpuno ispražnjena, u sebi odbroj „četiri“. Broj dah na ovaj način do deset. Onda broj unazad od deset do jedan. Zatim ponovo od jedan do deset itd.

e) Peti metod jeste da spojiš udah i izdah. Izdahni i u sebi odbroj „jedan“. Zatim ćeš i udah i izdah brojati kao jedan. Ponovo udahni i izdahni, pa u sebi odbroj „dva“. Ovakav način brojanja ide samo do pet i potom unazad od pet do jedan. Ponavlja ovaj metod brojanja sve dok dah ne postane rafiniran i skoro neprimetan.

Ne zaboravi da nije obavezno da sve vreme brojiš. Čim ti se um ustali na vrhovima nozdrva, gde ih strujanje vazduha dodiruje, i kad počneš da osećaš da ti je disanje toliko rafinirano i stišano da ne možeš da jasno razdvojiš udah i izdah, prestani da brojiš. Brojanje se koristi samo kao vežba um da se skoncentriše na jedan objekat.

[Sati]

2. Fokusiraj svoj um poput stolara
Stolar povuče pravu liniju na dasci koju hoće da preseče. Tada krene da seče tu dasku testerom duž te linije. On pti tome ne gleda u zupce testere koji ulaze i izlaze iz daske. Umesto toga, on fokusira svu svoju pažnju na onu liniju koju je povukao, kako bi testera išla tačno po njoj. Slično ovome, ne pokreći centar pažnje zajedno sa dahom, već ga drži upravo na onoj tački gde osećaš struju vazduha da dodiruje ivice nozdrva.

3. Neka tvoj um bude poput vratara
Vratar ne obraća mnogo pažnje na detalje vezane za ljude koji ulaze u zgradu. Sve što on treba da uradi je da registruje ljude koji ulaze i izlaze kroz glavnu kapiju. Slično ovome, kada se koncentrišeš, ne obraćaj pažnju na bilo kakve detalje svoga iskustva. Jednostavno uoči osećaj koji imaš na nozdrvama dok udišeš i izdišeš vazduh.

Kako budeš nastavljao da vežbaš, um i telo postaju tako laki da ćeš možda osetiti kao da lebdiš u vazduhu ili plutaš na vodi. Može ti se dogoditi čak da imaš osećaj kao da ti telo poskakuje. Kada se grubi osećaju tvojih udaha i izdaha izgube, javlja se suptilnije disanje. I upravo taj suptilni dah je objekat na koji se tvoj um fokusira. To je meta na koju ciljaš ili znak na koji se koncentrišeš. Taj prvi znak će kasnije zamenjivati sve suptilniji i suptilniji znak. Ta suptilnost se može uporediti sa zvukom zvona. Kada se udari zvono velikim gvozdenim maljem, prvo čuješ snažan zvuk. Kako se taj zvuk gubi, on postaje sve suptilniji. Slično tome, udah i izdah u početku se javljaju kao grub znak. kako održavaš pažnju na njemu, taj znak postaje sve tananiji. No pri tome svest ostaje i dalje potpuno fokusirana na ivice nozdrva. Neki drugi objekti meditacije postaju sve jasniji kako se znak razvija. Ali kod daha je obrnuto, on postaje sve suptilniji. Zbog toga može se desiti da u nekom trenutku više ni ne primećuješ svoj dah. Nemoj se razočarati zato što misliš da si izgubio dah ili da se ništa ne događa sa tvojom praksom meditacije. Ne brini. Budi svestan i odlučan da vratiš osećaj daha ponovo na ivicu nozdrva. To su periodi kada treba da vežbaš još upornije, balansirajući svoju energiju, poverenje, svesnost, koncentraciju i mudrost.

Da bismo ujedinili svoj um sa sadašnjim trenutkom, moramo kao vezu pronaći nešto što se događa u tom trenutku. Međutim, nije moguće da um fokusiraš na svaki od tih promenljivih trenutaka bez određenog stepena koncentracije uz pomoć kojeg ga pratiš. Kada je jednom ta koncentracija ojačala, možeš je koristiti za fokusiranje pažnje na bilo šta što doživljavaš – dizanje i spuštanje stomaka pri disanju, dizanje i spuštanje grudnog koša, nastanak i prestanak nekog osećaja, dolazak i prolazak neke misli i tako dalje. I tu smo sada već na polju meditacije uvida.

Da bi napravio napredak u meditaciji uvida, potrebno ti je ovo održavanje koncentracije iz trenutka u trenutak. Zapravo, to ti je jedino i potrebno, zato što sve što doživljavaš traje tek jedan trenutak. Kada takvo koncentrisano stanje uma fokusiraš na promene koje se odigravaju u samom tom umu ili u telu, uočavaš da je samo disanje fizički deo procesa, a da su osećaj daha, svest o tom osećaju, kao i svest njemu kao objektu meditacije mentalni delovi. Kako ih uočavaš, možeš takođe da uočiš da se oni sve vreme menjaju. U telu se javljaju najrazličitiji tipovi osećaja sem osećaja disanja. Posmatraj ih na onom mestu na telu na kojem se jave. Ne pokušavaj da veštački izazoveš neki osećaj koji nije prirodno prisutan u nekom delu tela. Ali zato uoči svaki onaj koji se prirodno javi. I sve što treba da uočiš u svim tim pojavama jeste nestalnost, prolaznost, nedovoljnost i prazninu u svakom od tih iskustava bez obzira jesu li mentalne ili fizičke prirode.

Kako se svesnost razvija, tvoje nezadovoljstvo stalnim promenama, averzija prema neprijatnim iskustvima, tvoja glad za prijatnim iskustvima i pojam postojanja čvrstog sopstva, „ja“ ili „ega“, biće zamenjeni jednom dubljom svešću o nepostojanosti, nedovoljnosti i ispraznosti pojava sa kojima se susrećeš. Ovo znanje o stvarnosti stečeno na osnovu ličnog iskustva pomaže ti da zauzmeš mirniji, uravnoteženiji i zreliji stav prema sopstvenom životu. Uvidećeš da se ono za šta si nekada smatrao da je trajno, zapravo menja takvom nezamislivom brzinom d ani tvoj um nije u stanju da ide ukorak sa tom promenom. Ipak, bićeš u stanju da uočiš mnoge od tih promena. Proniknućeš dublje u činjenice nepostojanosti i iluzije sopstva. Takav jedan uvid pokazaće ti put ka miru, sreću i obezbediti mudrost da se nosiš sa problemima u svom svakodnevnom životu.

 :ceka:

[miki]

Predpostavljam da se u ovoj recenici potkrala mala greska:

"To je meta ili znak koncentracije"

Verovatno umesto "meta" treba da stoji "nimitta". Izvod iz Budistickog recnika od Nyanatiloke:

nimitta

mark, sign; image; target, object; cause, condition. These meanings are used in, and adapted to, many contexts of which only the doctrinal ones are mentioned here.

1. 'Mental (reflex-) image', obtained in meditation. In full clarity, it will appear in the mind by successful practice of certain concentration-exercises and will then appear as vividly as if seen by the eye. The object perceived at the very beginning of concentration is called the preparatory image (parikamma-nimitta). The still unsteady and unclear image, which arises when the mind has reached a weak degree of concentration, is called the acquired image (uggaha-nimitta). An entirely clear and immovable image arising at a higher degree of concentration is the counter-image (patibhāga-nimitta). As soon as this image arises, the stage of neighbourhood (or access) concentration (upacāra-samādhi) is reached. For further details, s. kasina, samādhi.

[Sati]

Ne, to je reč "meta", kao nešto na šta ciljaš. Malo sam preuredio rečenicu, da ne dolazi do zabune:
"To je meta na koju ciljaš ili znak na koji se koncentrišeš"

Hvala na primedbi 

[miki]

Da, u stvari lepo pise "meta", a meni se ucinilo "metta".

[Sati]

profesionalna deformacija 
da, bilo bi možda razumljivije da piše sa akcentom "méta"

mada ni nimitta, znak, ne bi bilo pogrešno,
ako uzmemo da su udah-i-izdah objekat na koji koncentrišemo pažnju 

[Sati]

Poglavlje 6
ŠTA RADITI SA TELOM?

Praksa meditacije odvija se već nekoliko hiljada godina. I to je čini se dovoljno vremena za eksperimentisanje, tako da su procedure sasvim detaljno razrađene. Budistički tip ove prakse oduvek je uočavala da su um i telo usko povezani  i  da utiču jedno na drugo. Zbog toga, postoji nekoliko preporuka u vezi sa telom, koje će ti umnogome pomoći u ovladavanju ovom veštinom. I zato ih se treba pridržavati. Nemoj, međutim, zaboraviti da su te preporuke tek pomoć u vežbanju. Nemoj brkati stvari. Meditacija ne znači sedenje u lotos položaju. Ona je veština um,a  ne tela. Zato ju je moguće vežbati gde god poželiš. No, položaji za meditaciju koji se preporučuju pomoći će ti da lakše naučiš ovu veštinu i oni ubrzavaju tvoje napredovanje i razvoj. Zato ih i koristi.

Opšta pravila

Svrha različitih položaja je trostruka. Prvo, oni obezbeđuju osećaj stabilnosti tela. To ti omogućuje da pažnju pomeriš sa pitanja balansa i umora mišića i koncentraciju usredsrediš na formalni objekat meditacije. Drugo, oni smanjuju potrebu za pomeranjem tela, a to s eonda reflektuje i na postojanost uma. Ovim stvaraš dobro utemeljenu i ravnomernu koncentraciju. Treće, preporučeni položaji ti omogućuju sedenje tokom dužeg perioda, a da ne popustiš pred tri glavna neprijatelja svakog meditanta – bolom, napetošću u mišićima i pospanošću.

Najvažnija stvar je da sediš sa ispravljenim leđima. Kičma treba da je uspravna, a glava u liniji sa njom. Međutim, to ne znači da treba da smo ukočeni, već upravo da opustimo što je moguće više mišića leđa, ramena i vrata. Nisi ti neki drveni vojnik ili Budina statua. Sedi sa osećajem lakoće i opuštenosti. Iako je kičma ispravljena, ostatak tela visi poput odela na vešalici u ormaru. Da bi postigao ovakvo stanje, potrebno je malo eksperimentisanja. Mi i inače obično sedimo ili hodamo suviše ukočeno, tako da je to već postala navika od koje se može odučiti.

Cilj ti je da zauzmeš položaj u kojem možeš da sediš sve vreme određeno za meditaciju i to bez pomeranja. U početku, verovatno će ti biti malo neobično da sediš sa tako ispravljenim leđima. Ali navići ćeš se. Potrebno je malo vežbanja, jer je uspravan položaj tela važan. To je ono što je u fiziologiji poznato kao položaj buđenja i sa njim ide i mentalna budnost. Ako se poguriš, time samo prizivaš pospanost. Podjednako je važno i na čemu sediš. Biće ti potrebna stolica ili jastuče, zavisi od položaja za koji si se odlučio, a i čvrstinu površine na kojoj sediš treba dobro odabrati. Suviše mekana površina te mami da zaspiš. Suviše tvrda ti stvara više bola nego što je to neophodno.

Odeća

Odeća koju nosiš pri meditiranju treba da je komotna i meka. Ako sprečava krvotok ili pritiska neki nerv, posledica je bol i/ili utrnulost koju ponekad označavamo frazom „noge su zaspale“. Ako nosiš kaiš, olabavi ga. Ne nosi uzane ili pantalone načinjene od debelog materijala. Duga suknja je takođe pogodna za žene. Komotan donji deo trenerice od tankog i elastičnog materijala je pogodan za svakoga. Takođe, skini cipele, a ako su ti čarape uzane i stežu te, skini i njih.

Tradicionalni položaji

Ako sediš na podu u tradicionalnom azijskom stilu, potrebno ti je jastuče da ti izdigne kičmu. Odaberi neko koje je tvrđe i barem 7-8 santimetara debljine kada na njega sedneš. Sedni bliže prednjoj ivici jastučeta, a ukrštene noge su položene na pod. Ako na podu ima tepih, to može biti dovoljno kao meka podloga za potkolenice i stopala. Ako ga nema, verovatno će ti trebati neka prostirka ispod nogu. Savijeno ćebe sasvim odgovara. Nemoj se zavaliti unatrag na jastučetu. Time njegov prednji deo pritiska karlicu i nerve u njoj, što će ubrzo izazvati bol.

Ima više načina na koji možeš da saviješ noge. Ovde se daju četiri, počev od onog najnepovoljnijeg.

1. Krojački sed: desno stopalo je podvučeno pod levo koleno i levo stopalo je podvučeno pod desno stopalo.
2. Burmanski stil: obe noge leže ravno na podu, od kolena do stopala. One su paralelne međusobno i jedna ispred druge.
3. Polulotos: oba kolena dodiruju pod. Jedna potkolenica i stopalo leže ravno na drugoj nozi
4. Pun lotos: Oba kolena dodiruju pod, a potkolenice su ukrštene. Levo stopalo je na desnoj butini, a desno stopalo na levoj.

U svakom od ovih položaja jedna šaka leži u drugoj i obe su položene u krilo, a dlanovi okrenuti nagore. Zglobovi šake su lagano savijeni i leže na butini. Ovakav položaj ruku obezbeđuje čvrsto ojačanje za gornji deo tela. Ne steži mišiće ramena ili vrata. Opusti ruke. Dijafragma je opuštena i neka se ne stvara napetost u predelu stomaka. Brada je sasvim malo spuštena nadole. Oči su ili otvorene ili zatvorene. Ako su otvorene, pogled fokusiraj na tačku na podu, otprilike na metar od sebe. Ne gledaš ni u šta određeno. Samo svoj pogled zadžavaš na jednoj tački na kojoj nema ničeg posebno zanimljivog da s evidi i to ti zapravo omogućuje i da zaboraviš na ono u šta gledaš. Ne napreži oči, ne koči očne mišiće. Opusti se, neka telo bude u svom prirodnom položaju i gipko. Neka visi na uspravne kičme poput lutke u lutkarskom pozorištu.

Polu- ili potpuni lotos su tradicionalni položaji za meditaciju u Aziji. Kad jednom zauzmemo takav položaj, može biti nepokretni vrlo dugo. Ali pošto oni zahtevaju i određeni elastičnost nogu, ne može svako da ih zauzme. Sem toga, glavni kriterijum po kojem biratš položaj za sebe nije šta drugi o njemu kažu, već tvoja udobnost. Odaberi položaj koji ti omogućuje da sediš što je duže moguće bez bolova i bez pomeranja. Eksperimentiši sa različitim položajima. Sa vežbanjem i tetive će se olabaviti i postati elastičnije. I onda možeš, ako želiš, lagano da vežbaš ka punom lotou.

[Sati]

Korišćenje stolice

Sedenje na podu ti možda neće odgovarati zbog bolova ili nekog drugog razloga. Nema problema. Uvek možeš da iskoristiš stolicu. Uzmi jednu sa ravnim i ne suviše mekanim sedalom, kao i bez naslona za ruke. Najbolje je sedeti tako da ti se leđa ne oslanjaju na naslon. Stopala su ravna na podu i kolena blago razmaknuta. Kao i kod tradicionalnih položaja, šake stavi u krilo, jednu u drugoj. Ne steži vratne i ramene mišiće i opusti ruke. Oči mogu biti ili otvorene ili zatvorene.

Pri svakom od ovih položaja ne zaboravi na svoj cilj. Želiš da postigneš stanje potpunog fizičkog mirovanja, a ipak ne želiš da zaspiš. Seti se analogije sa zamućenom vodom. Cilj ti je potpuno smirenje tela, iz kojeg će se roditi i odgovarajuće mentalno stanje. Ali neophodno je i stanje fizičke spremnosti, koje izaziva i stanje mentalne jasnoće koje ti je potrebno. Dakle, eksperimentiši. Tvoje telo jeste alatka za stvaranje poželjni mentalnih stanja. Koristi ga na način koji misliš da je prikladan.

[Sati]

VII. ŠTA RADITI SA UMOM?

Meditacija koju ovde učimo naziva se meditacija uvida. Kao što smo već rekli, broj objekata meditacije skoro da je neograničen i ljudi su veliki broj njih koristili tokom istorije. Čak i unutar vipassana traicije postoje varijacije. Ima učitelja meditacije koji uče da dah pratimo tako što posmatramo izdizanje i spuštanje abdomena. Drugi preporučuju fokusiranje pažnje na mesto gde telo pritiska jastuče na kojem sedimo, zatim gde se jedna šaka oslanja na drugu ili noga na nogu. Međutim, metod koji ovde objašnjavamo smatra se najradicionalnijim  i verovatno je onaj kojem je i Buda Gotama učio svoje učenike. Satipatthana sutta, Budin govor o sabranosti pažnje, kaže da treba početi sa fokusiranjen na dah i potom nastaviti sa opažanjem i svih drugih fizičkih i mentalnih pojava kako se javljaju.

Tako, sedimo i posmatramo kako vazduh vazduh ulazi i izlazi kroz naše nozdrve. Na prvi pogled, sve ovo izgleda krajnje čudno i beskorisno. Pre nego što krenemo sa detaljnijim instrukcijama, razmotrimo zato prvo razloge zašto uopšte radimo to što radimo. Prvo pitanje koje nam se može javiti jeste zašto uopšte vežbati fokusiranost pažnje. Jer mi zapravo pokušavamo da razvijemo svoju svesnost. Zašto ne bismo jednostavno samo seli i bili svesni šta god da se pojavi u umu? Zapravo, postoje i takve meditacije. One se nekad označavaju zajedničkim terminom nestrukturisana meditacija i prilično su teške. Naš um je vrlo lukav. Misao je sama po sebi jedna vrlo komplikovana procedura. Ali ono što je u tome problem jeste da vrlo lako bivamo zarobljeni, obuzeti i blokirani lancem misli. Jedna misao vodi do druge, a ova do treće i četvrte i tako u nedogled. Petnaest minuta kasnije iznenada se trgnemo i shvatimo da smo sve vreme proveli sanjareći o budućnosti, možda obuzeti seksualnim fantazijama, brigama kako da platimo račune ili nečim trećim.

Postoji razlika između toga biti svestan misli i misliti misao. Ta razlika jeste vrlo suptilna, ali i vrlo bitna. Ona je prvenstveno stvar osećaja ili teksture. Misao koje ste jednostavno svesni uz pomoć gole pažnje izgleda drugačije po svojoj teksturi, po tom osećanju distance između te misli i svesnosti koja je posmatra. Ona se izdiže lako poput mehurića i pose izvesnog vremena prolazi ne podstičući nužno neku drugu u lancu. Uobičajena misao je da tako kažemo mnogo opipljivija. Ona je glomazna, zahtevna i obavezujuća. Usisa vas u sebe i zagospodari svešću. Po samoj svojoj prirodi ona je opsesivna i direktno vodi ka sledećoj misli u tom lancu, pri čemu nam se čini da između njih ne postoji bilo kakav prekid.

Ovakva misao takođe stvara odgovarajuću napetost u telu, kao što je mišićna kontrakcija ili ubrzavanje pulsa. Ali vi tu napetost nećete osetiti sve dok se ona ne izdigne iznad praga bola, jer takva misao je takođe i pohlepna, ona uzima čitavo polje vaše pažnje i ne ostavlja nijedan njen deo koji bi uočio njezine efekte. Dakle, razlika između biti svestan misli i misliti tu istu misao vrlo je stvarna. Ali i  teška za uočavanje u uobičajenim okolnostima. Otuda nam je i neophodna koncentracija, kao alatka pogodna da tu razliku uočimo.

Duboka koncentracija ima taj efekat da usporava misaoni proces, a ubrzava svesnost koja ga posmatra. Rezultat je otuda veća sposobnost istraživanja procesa mišljenja. Koncentracija je naš mikroskop kojim posmatramo mentalna stanja u sebi samima. Objekat pažnje koristimo da postignemo usredsređenost uma, praćenu mirom i neprekinutom pažnjom. Bez takve fiksirane referentne tačke brzo se izgubimo, preplavljeni neprestanim talasima promena koje se odigravaju u umu.

[Sati]

Dakle, dah koristimo kao objekat na koji se fokusiramo. On nam služi kao ta ključna referentna tačka od koje um odluta, pa joj se onda ponovo vraća. To lutanje ne možemo uočiti kao lutanje sve dok ne postoji neka tačka u odnosu na koju um odluta. To je referentni okvir u kojem smo u prilici da posmatramo neprekidne promene i prekide koji se odvijaju sve vreme kao deo normalnog procesa mišljenja.

Drevni budistički tekstovi pisani na jeziku pali porede meditaciju sa kroćenjem divljeg slona. U ta davna vremena postupak je bio da se uhvaćena životinja veže za neki stub i to jakim konopcem. Kad to uradiš, slon baš nije jako srećan. On trubi i udara nogama o tlo, danima poteže onaj konopac. Na kraju mu sine da ne može da pobegne i onda legne na tlo pored onog stuba. Onda možeš krenuti da ga hraniš i da mu prilaziš sa manje ili više sigurnosti. Na kraju, kad se uveriš da se sasvim smirio, možeš ga čak i odvezati i krenuti da ga vežbaš da obavlja različite poslove. Na kraju dobiješ ukroćenog slona od kojeg imaš i neke koristi. U ovoj analogiji, divlji slon je tvoj divlji um, konopac je svesnost, a stub objekat meditacije, naš dah. Ukroćeni slon kojeg na kraju dobijemo je dobro istreniran, koncentrisani um koji potom možemo upotrebiti za izuzetno težak zadatak probijanja svih onih slojeva privida koji nam zamagljuju stvarnost. Dakle, meditacija je kroćenje uma.

Sledeće pitanje na koje treba da odgovorimo je: Zašto odabrati dah kao primarni objekat meditacije? Zašto se ne bismo odlučili za nešto malo zanimljivije? Odgovora na ovo ima više. Upotrebljiv objekat meditacije treba da onaj koji će poboljšavati svesnost. Mora nam biti uvek pri ruci, lako dostupan i jeftin. Takođe, on treba da bude nešto što nas neće ponovo upetljati u ona stanja uma kojih želimo da se oslobodimo, kao što su pohlepa, bes i obmana. Dah zadovoljava sve ove kriterije i mnoge druge. Dah je nešto što je zajedničko svakom ljudskom biću. Svi ga nosimo sa sobom gde god da krenemo. On je uvek tu, uvek na raspolaganju, ne prestaje od trenutka kad se rodimo, pa do smrti, a niša nas ne košta.

Dah je ne-pojmovni proces, stvar koja se može iskusiti direktno, bez potrebe za razmišljanjem. Uz to, on je živ proces, jedan od vidova života koji se neprekidno menja. Disanje se odvija u ciklusima – udah, izdah, udah, izdah. On je minijaturni model samog životnog ciklusa.

Osećaj pri disanju je vrlo suptilan, pa ipak sasvim uočljiv kad jednom naučiš kako da ga osetiš. Potrebno je malo napora da ga pronađeš. Pa ipak, svako to može. Moraš malo da se pomučiš oko toga, ali ne suviše. Zbog svih ovih razloga dah je zapravo idealan objekat meditacije. Disanje je obično spontan proces, odvija se sopstvenim ritmom, bez voljnog napora. Pa ipak, možemo ga po volji i usporavati i ubrzavati. Načiniti dugim i ravnomernim ili kratkim i isprekidanim. Balans između spontanog disanja i prisilne manipulacije daha je vrlo delikatan. I tu se kriju lekcije o prirodi volje i želje koje treba da naučimo. Imamo, takođe, i vrh nozdrva, koji možemo posmatrati kao neku vrstu prozora između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. To je centralna tačka i tačka transfera energije, na kojoj stvar iz spoljašnjeg sveta ulazi i postaje deo onoga što nazivamo „ja“ i gde deo tog „ja“ izlazi da bi se stopio sa spoljašnjim svetom. Dakle, ovde postoji i lekcija o pojmu sopstva i tome kako ga formiramo, koju takođe treba da naučimo.

Dah je fenomen zajednički svim živim bićima. Istinski iskustveno razumevanje tog procesa te otuda približava i drugim živim bićima. Pokazuje ti tvoju urođenu povezanost sa svakim oblikom života. Konačno, disanje je nešto što se odvija u sadašnjosti. Pod ovim mislim na to da se uvek odvija u ovde-i-sada. Mi inače, naravno, ne živimo u sadašnjosti. Veći deo vremena provodimo uhvaćeni u sećanja o prošlim događajima ili gledajući u budućnost, puni briga i planova. Dah nema ništa od te „drugo-vremenosti“. Kada zaista posmatramo dah, automatski sebe vraćamo u sadašnjost. Izvlačimo se iz močvare mentalnih slika u golo iskustvo ovde-i-sada. U tom smislu, dah je živi isečak stvarnosti. Pažljivo posmatranje jednog takvog minijaturnog modela života već samo po sebi nudi nam uvide koji su primenljivi i na ostatak našeg iskustva.

Prvi korak u korišćenju daha kao objekta meditacije jeste da ga pronađeš. Tragaš za fizičkim osećajem dodira struje vazduha dok ulazi i izlazi kroz nozdrve. To je obično tačka na unutrašnjem obodu nozdrva. No, tačno mesto varira od osobe do osobe, u zavisnosti od oblika nosa. Da bi pronašao svoju tačku, duboko uzdahni i  posmatraj gde je osećaj najjači, da li je to obod nozdrva ili možda deo gornje usne neposredno ispod nosa. Sada izdahni i posmatraj osećaš li struju vazduha na toj tački. Kad si jednom locirao svoju tački, ne mrdaj od nje. Koristi je da svoju pažnju fiksiraš. Ako je ne odrediš, počećeš zapravo da se krećeš zajedno sa dahom, gore-dole, neprekidno pokušavajući da sustigneš dah, ali bez uspeha, jer on stalno menja pravac.

Ako si ikada sekao nešto testerom, onda već znaš trik. Kad sečeš, ne pratiš oštricu testere napred-nazad. Brzo bi ti se od toga zavrtelo u glavi. Umesto toga fiksiraš pažnju na tačku gde zupci seku drvo. Jedino tako možeš seći u pravoj liniji. Kao meditant, isto tako fokusiraš pažnju na tačku unutar nozdrva. Sa te uporišne tačke u stanju si da ispratiš čitav ciklus disanja sa jasnom i sabranom pažnjom. Ne pokušavaj da na bilo koji način kontrolišeš dah.  Ovo nije vežba disanja kakve se rade u jogi. Umesto toga, fokusiraj se na prirodan i spontan ritam disanja. Ne trudi se da ga regulišeš ili naglašavaš na bilo kakav način. Većina početnika ima sa ovim problem. Kako bi sebi pomogli da fokusiraju na osećaj, oni i nesvesno počnu dublje ili brže da dišu. Posledica je vrtoglavica ili napetost koja uglavnom ometa koncentraciju, pre nego što je pospešuje. Sve u svemu, ne povećavaj dubinu ili zvučnost svog disanja. Ovo drugo je naročito važno kod grupne meditacije. Glasno disanje može zaista iznervirati one oko tebe. Jednostavno pusti da dah teče prirodno, kad da si zaspao. Opusti se i neka se proces čitav proces odvija sopstvenim ritmom.