Autor Tema: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti  (Pročitano 16443 puta)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #15 poslato: Decembar 22, 2012, 11:42:59 »
12. Može li svako da meditira?

Često mi postavljaju ovo pitanje. Pretpostavljam da ga ljudi pitaju zato što smatraju da je svako drugi na svetu u stanju da meditira, izuzev njih samih. Žele da se uvere da ipak nisu jedini, da postoji barem još neko sa kime mogu da se identifikuju, one bespomoćne duše rođene nesposobne da meditiraju. Ali stvari nisu tako jednostavne.

Misliti da nisi u stanju da meditiraš je pomalo slično kao da misliš da nisi u stanju da dišeš, da se skoncentrišeš ili da se opustiš. Uglavnom svako od nas može vrlo lako da diše. I u odgovarajućim okolnostima, uglavnom svako može da se skoncentriše, svako može da se opusti.

Ljudi često meditaciju brkaju sa relaksacijom ili nekim drugim posebnim stanjem koje treba da postigneš ili osetiš. Kada jednom ili dvaput probaš i to te nikuda ne odvede il ine osetiš bilo šta specijalno, tada pomisliš da si ti jedan od onih koji to nisu u stanju da rade.

Ali meditacija nije to da se osetiš na neki poseban način. Veća da osetiš kako se osećaš. Ona nije to da isprazniš ili zaustaviš um, iako se mir u njemu produbljuje tokom meditacije i može se negovati na sistematičan način. Pre svega, meditacija jeste dopuštanje umu da bude onakav kakv jeste i znanje o tome kakav je on u ovom trenutku. Ona ne treba da nas odvede negde drugde, već je dopuštanje samome sebi da budemo tiu gde već jesmo. Ako ovo ne razumeš, pomislićeš da po svojoj prirodi nisi u stanju da meditiraš. Ali to je samo još malo razmišljanja, koje je, u ovom slučaju, pogrešno.

Istina, meditacija zahteva energiju i posvećenost kako ne bismo odustali. Ali posle toga, nije li preciznije reći: „Odustajem“, pre nego: „Ja ovo ne mogu“? Svako može da sedne i posmatra svom dah ili um. A ne moraš ni da sediš. Možeš to da radiš hodajući, stojeći i ležeći, balansirajući na jednoj nozi, trčeći ili kupajući se. No, da bi istrajao u tome makar i pet minuta, potrebna je namera. Da bi ga učinio delom svog života, potrebna je malo discipline.  Dakle, kada ljudi kažu da ne mogu da meditiraju, oni time zapravo kažu da ne žele odvoje vreme za to ili da, kada i pokušaju, da im se ne sviđa ono što se tada dogodi. To nije ono za čime tragaju ili čemu se nadaju. Ne ispunjava njihova očekivanja. Zato, možda bi trebalo da probaju još jednom, ali ovoga puta ostavljajući postrani svoja očekivanja i da jednostavno posmatraju to što se događa.

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #16 poslato: Januar 25, 2013, 19:15:48 »
13. U pohvalu ne-rada

Ako sedneš da meditiraš, čak i na kratko, biće to vreme ne-rada. Veoma je važno da ne mislimo kako ne-rad znači isto što i nerad. To dvoje su potpuno različiti.

Ono što je ovde važno jesu svesnost i namera. Zapravo, to su dve ključne stvari. Na površini, čini se da postoje dve vrste ne-rada, od kojih jedan uključuje neobavljanje bilo kakvog vidljivog posla, a drugi ono što bismo mogli nazvati aktivnost bez napora. Na kraju ipak vidimo da su to dvoje isto. Unutrašnje iskustvo je ono što se ovde računa. Ono što često nazivamo formalnom meditacijom obuhvata plansko rezervisanje vremena, kada zaustavljamo sve spoljašnje aktivnosti i negujemo mirnoću, sa jedinim ciljem da budemo potpuno svesni svakog trenutka. Ne činimo bilo šta. Možda su takvi trenuci ne-rada najveći dar koji možemo sami sebi dati.

Toro bi često sedeo na pragu svoje kuće satima i samo posmatrao, samo osluškivao, dok je sunce klizilo nebom, a svetlost i senke se neprimetno menjali:

Bilo je slučajeva kada nisam mogao dozvoliti
da cvat sadašnjeg trenutka žrtvujem
bilo kakvom poslu, intelektualnom ili manuelnom.
Volim neobaveznost svoga života.
Ponekad, u letnje jutro,
pošto sam se po običaju okupao,
sedeo bih na sunčanom dovratku of svitanja do podneva
ushićen sanjarenjem, u sred borova, oraha i žbunova crvenog bibera,
u neuznemironoj samoći i miru,
dok su ptice cvrkutale unaokolo ili bez šuma proletale kroz kuću,
sve dok ne bih, sunčevim zracima koji su padali na zapadni prozor
ili bukom nekih kočija u daljini,
bio opomenut na prolazak vremena.
Rastao bih u tim prilikama poput kukuruza noću
i one su bile vrednije od bilo čega što bih rukama mogao stvoriti.

Nije to bilo vreme oduzeto mome životu,
već mnogo više i dragocenije od onoga što mi je redovno pripadalo.
Tako sam shvatio šta Istočnjaci podrazumevaju po kontemplacijom
i ostavljanje poslova za kasnije.
U najvećem broju slučajeva, nisam se mnogo obazirao što vreme prolazi.
Dan je napredovao kao da je želeo da mi olakšao rad;
bilo je jutro i, gle čuda, već se bližilo veče,
a ništa vredno pamćenja nije bilo učinjeno.
Umesto pevučenja, nalik pticama,
nečujno sam se osmehivao svojoj neiscrpnoj sreći.
Ili, kao što je vrabac cvrkutao
čučeći na orahu pred ulaznim vratima
isto tako sam se i ja kikotao ili tiho pevušio u svom gnezdu.
(Thoreau: Walden)

Pokušaj: da prepoznaš cvat sadašnjeg trenutka u svakodnevnoj praksi meditacije, ako je imaš. Ako ustaješ rano, probaj da izađeš napolje i gledaš (istrajno, sabrano, pažljivo gledanje) u zvezde, u Mesec, u svetlost koja nadolazi. Oseti vazduh, svežinu, toplinu (istrajno, sabrano, pažljivo osećanje). Uoči da svet oko tebe spava. Seti se kada vidiš zvezde da ti u stvari gledaš unazad milione godina. Prošlost je prisutna sada i ovde.

Potom kreni da meditiraš sedeći ili ležeći. Neka ovo ili bilo koje vreme kada vežbaš bude vreme za ostavljanje po strani bilo kojeg činjenja, već za prebacivanje u puko bivanje, u kojem boravimo jednostavno u mirovanju i sabranosti, motreći kako iz trenutka u trenutak sadašnjost vaskrsava. Svemu tome ne dodajemo bilo šta, ne oduzimamo bilo šta, potvrđujući: „Ovo je to“.

« Poslednja izmena: Januar 25, 2013, 19:18:14 Sati »

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #17 poslato: Januar 25, 2013, 19:18:54 »
14. Paradoks ne-rada

Ukus i čista radost ne-rada teški su Zapadnjacima za razumevanje, zato što naša kultura toliko visoko vrednuje rad i napredak. Čak i kad se odmaramo, skloni smo da budemo zaokupljeni nekim poslom i rastreseni. Radost ne-rada jeste da ništa drugo nije neophodno da se dogodi kako bi ovaj trenutka bio potpun. Mudrost koju ne-rad sadrži i spokojstvo koje sa njom dolazi leže u saznanju da će se nešto svakako dogoditi.

Kada Toro kaže: „Bilo je jutro, a sada je već veče i ništa vredno sećanja nije se dogodilo“, to je isto što i mahanje crvenom maramom ispred bika za ljude koji su kao zapeta puška, usmereni samo na neki cilj. Ali ko bi mogao reći da je njegov uvid jutra provedenog kraj dovratka manje upečatljiv i manje vredan od života provedenog u zauzetosti, proživljenog sa prezirom prema mirovanju i procvatu sadašnjeg trenutka?

Toro je pevao jednu pesmu koju je bilo neophodno saslušati tada, kao što je to i sada. On sve do današnjeg dana neprekidno ukazuje, svakome ko je voljan da čuje, na duboku važnost kontemplacije i nevezivanja za bilo koji rezultat, izuzev čistog užitka postojanja, “vrednijem od bilo čega što bih rukama mogao stvoriti“. Ovakvo gledište podseća na starog zen majstora: „Ho, ho! Četrdeset godina sam prodavao vodu na obali reke i moj trud je potpuno bezvredan.“

Ovo ukazuje na paradoks. Jedini način da učinite nešto vredno jeste da vaš napor proistekne iz ne-rada i da prestanete da se brinete da li će to što stvarate biti upotrebljivo ili ne. U suprotnom, ego i pohlepa mogu se ušunjati i iskriviti vaš odnos prema tome što radite ili samo delo, tako da na neki od mnogih načina postane neizbalansirano, pristrasno, kontaminirano i konačno ne potpuno zadovoljavajuće, čak i ako je dobro. Iskusni naučnici poznaju ovo stanje uma i dobro ga se čuvaju, zato što sputava kreativan proces i deformiše sposobnost da jasno vidimo međusobnu povezanost stvari.

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #18 poslato: Januar 25, 2013, 20:29:47 »
15. Ne-rad na delu

Ne-rad se može pojaviti tokom delovanja, kao i u mirovanju. Unutrašnje mirovanje onoga koji deluje spaja se sa spoljašnjom aktivnošću do te mere da akcija radi samu sebe. Aktivnost bez napora. Ništa nije na silu. Nema napora volje, nema uskogrudog "ja" ili "moje" koje bi polagalo pravo na rezultat, pa ipak ništa ne ostaje neurađeno. Ne-rad je kamen temeljac majstorstva na bilo kojem području delovanja. Evo kako ga je klasičan način opisan u Kini u III veku:

Kuvar princa Ven Huija
kasapio je vola.
Ovamo ispruži ruku,
nadole pritisnu rame,
onda iskorači
i pritisnu kolenom,
a vo ode u komade
u tren oka.
Šuštao je blistavi nož
poput povetarca.
Ritam! Preciznost!
Nalik svetoj igri,
nalik "šamanskom plesu "
nalik drevnim akordima!

"Odlično obavljeno!" uzviknu princ,
"tvoj metod je bez greške!"

"Metod?" reče kuvar
odlažući mesarski nož.
"Ono što ja sledim jeste Tao
izvan svakog metoda!

Kada sam počinjao
da kasapim volove,
video bih pred sobom
čitavog vola
jednu celovitu gromadu.
Posle tri godine
više nisam video tu masu.
Uočio sam razlike.

Ali sada ne vidim ništa
svojim okom. Čitavo moje biće
oseća.

Čula su mi mirna. Duh,
slobodan da radi bez plana,
sledi sopstveni instinkt,
vođen prirodnim tokom.
Kroz tajni otvor, skriveni prostor,
moja oštrica pronalazi svoj put.
Ne zapinjem za zglob, ne sečem kost.


Postoje šupljine u zglobovima;
sečivo je tanko i oštro:
Kada ta tankost
pronađe onaj prostor
to je sve što joj je potrebno!
probija se kao kroz sir!
Zato ovaj nož imam već devetnaest godina
i kao da je malopre naoštren!

Istina, nađe se nekad
čvrsti zgrlobovi. Osećam ih kako nailaze
i usporim, pomno motrim,
zastajem, skoro i da sečivo ne pomeram,
i onda tras! taj deo otpadne
tresne poput grumena zemlje.

Onda izvučem nož
i mirno stojim,
radost urađenog
upijam.
Očistim sečivo
i odložim ga."

A princ Ven Hui reče:
"To je to! Moj kuvar mi pokaza
kako bi trebalo da živim
sopstveni život!"

Čuang Ce

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #19 poslato: Januar 25, 2013, 21:07:36 »
16. Raditi ne-rad

Ne-rad nema bilo kakve veze sa indolentnošću ili pasivnošću, Upravo suprotno. Potrebna je velika hrabrost i energija da bi se negovao ne-rad, kako u mirovanju, tako i u aktivnosti. Niti je lako odvojiti posebno vreme za ne-rad i pridržavati ga se, suočen sa svim onim obavezama koje nam život donosi.

Ali ne-rad ne mora da bude nešto strašno za one ljude koji osećaju da uvek moraju biti nečim zaokupljeni. Možda će ustanoviti da je, kroz praktikovanje ne-rada, čak i više „urađenog“ i to bolje urađenog, Ne-rad jednostavno znači dopustiti stvarima da budu, da se odvijaju na sopstveni način. To od nas može zahtevati ogroman napor, ali to je jedan elegantan, promišljen, relaksirajući napor, „rad bez onog koji radi“, i učenje takvog rada je zadatak za ceo život.

Takva aktivnost bez napora događa se u trenucima kada plešemo i u sportu, na najvišem nivou. I tada, svima koji to gledaju zastaje dah. Ali se to takođe događa na svakom polju čovekovog delanja, od slikanja, preko popravke kola do odgoja dece. Godine vežbanja i iskustva u nekim prilikama stvore sinergiju koja omogući da se obavljanje odvija s one strane bilo kakve tehnike, napora, mišljenja.

Akcija tada postaje čisti izraz umetnosti, bića, napuštanja svakog rada – spajanja uma i tela u jedan pokret. Naježimo se gledajući takvu nenadmašnu predstavu, sportsku ili umetničku, zato što nam ona omogućuje da budemo deo te magije istinskog majstorstva, da budemo nadahnuti, makar i nakratko, i da poželimo da svako od nas, na svoj način, možda dosegne takve trenutke blaženstva i sklada u sopstvenom životu.

Toro je rekao: „Uticati na kvalitet dana, to je najveća od svih umetnosti.“ Marta Graham, govoreći o umetnosti plesa, ovako je to definisala: „Važan je samo taj jedan jedini trenutak u pokretu. Učinimo taj trenutak vitalnim i vrednim življenja. Ne dopustimo da nam promakne neprimećen i neiskorišćen.“ Nijedan učitelj meditacije ne bi mogao da govori istinitije od ovoga. Možemo se latiti tog zadatka, znajući sasvim dobro da ne-rad jeste poduhvat za ceo život, svesni sve vreme da je „režim rada“ u nama obično toliko snažan da negovanje ne-rada, paradoksalno, zahteva znatan napor.

Meditacija jeste sinonim sa vežbanjem ne-rada. Mi ne vežbamo da stvari učinimo savršenim ili da stvari činimo na savršen način. Umesto toga, vežbamo da shvatimo i razumemo (učinimo stvarnom za sebe) činjenicu da stvari već jesu savršene, savršene u onome što jesu. Suština ovoga jeste da održavamo sadašnji trenutak u svoj njegovoj punini. Ne dodajemo mu bilo šta suvišno, već uočavamo njegovu čistotu i svežinu njegovog potencijala da iznedri sledeći trenutak. Potom, kada znamo šta je šta, kada vidimo što je moguće jasnije i svesniji nego inače onoga što ne znamo, tada delujemo, pokrenemo se, zauzmemo stav, oprobamo se.

Neki ljudi ovo nazivaju tokom, kada se trenutak uliva neprimetno, bez napora, u naredni, pomno praćem sabranošću.

Pokušajte: Tokom dana, vidite jeste li u stanju da detektujete cvat sadašnjeg trenutka u svakom trenutku, u onim običnim, u onim "među-trenucima", čak i u onim teškim. Radite na tome da se još više stvari u vašem životu odvija bez forsiranja da se dogode i bez odbacivanja onih koje se ne uklapaju u vašu ideju o tome šta bi "trebalo" da se događa. Vidite da li možete da osetite "prostore" kroz koje možete da se krećete bez napora, u duhu Čuang Ceovog kuvara. Zapazite kako ako na početku dana uspete da odvojite malo vremena za bivanje, bez ikakvog postavljenog zadatka, kako to može da izmeni kvalitet čitavog preostalog dela dana. Afirmišući prvo ono što jeste primarno u vašem biću, postarajte se da sa sabranošću uskočite u taj dan i tokom njega budete u stanju da osećate, cenite i reagujete na taj cvat svakog pojedinačnog trenutka.


Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #20 poslato: Januar 27, 2013, 21:45:40 »
17. Strpljenje

Određeni stavovi ili mentalni kvaliteti podržavaju meditativnu praksu i obezbeđuju plodno tlo u kojem seme sabranosti može da lako da proklija. Kada uporno negujemo te kvalitete, mi zapravo kultivišemo tlo sopstvenog uma i obezbeđujemo da ono može da posluži kao izvor jasnoće, saosećanja i ispravnih postupaka u našem životu.

Ti unutrašnji kvaliteti koji podržavaju meditativnu praksu ne mogu se nametnuti, propisati ili uvesti dekretom. Oni se jedino mogu negovati, a i to samo onda kada ste dosegli tačku na kojoj je vaša motivacija dovoljno jaka i želite da prestanete da doprinosite sopstvenoj patnji i konfuziji, a možda i onoj drugih. Radi se u stvari o tome da se ponašate etično – što je vrlo ozloglašen pojam u nekim krugovima.

Nedavno sam na radiju slušao nekoga kako etiku definiše kao "povinovanje onome što je nemoguće uvesti prisilom". Nije loše. Vi to radite zbog nekog unutrašnjeg razloga, ne zato što vam neko udara recke ili zato što biste mogli biti kažnjeni ako prekršite pravila i ulove vas u tome. Koračate u skladu sa ritmom bubnja koji je u vama. Osluškujete svoju nutrinu, baš kao što je teren koji pripremate za gajenje sabranosti takođe unutrašnji. Ali nemoguće je da imate harmoniju bez posvećenosti etičnom ponašanju. Ono je ograda koja drži na okupu koze koje bi inače pobrstile sve mlade izdanke u vašem vrtu.

Ja na strpljenje gledam kao na jedan od bazičnih etičkim stavova. Ako negujete strpljenje, skoro da je nemoguće da uz to ne negujete i sabranost, a praktikovanje meditacije će postepeno postajati bogatije i zrelije. Na kraju, ako zaista ne pokušavate da stignete bilo gde drugde u ovom trenutku, strpljenje će se pobrinuti samo za sebe. Reč je o tome da se prisetimo kako se stvari odvijaju u sopstvenom ritmu. Godišnja doba se ne mogu požurivati. Proleće dođe i trava raste sama od sebe. To što smo u žurbi obično ne pomaže mnogo, a može i da stvori jako mnogo patnje – nekada u nama, nekada u onima koji moraju  da budu oko nas.

Strpljenje je jedna uvek prisutna alternativa nemiru i nestrpljivosti tako karakterističnim za um. Zagrebite po površini nestrpljivosti i ono što ćete pronaći ispod, u suptilnom ili ne tako suptilnom obliku, jeste bes. Reč je o snažnoj energiji neželjenja da stvari budu onakve kakve jesu i okrivljavanja nekoga (često sebe) ili nešto zbog toga. Ovo ne znači da ne možete da žurite kada je to potrebno. Ali mogu će je čak i žuriti na strpljiv način, sabrano, krećući se brzo zato što ste tako odlučili.

Iz perspektive strpljenja, stvari se događaju zato što se druge stvari događaju. Ništa nije izdvojeno i izolovano. Ne postoji inicijalni, prvobitni uzrok. Ako vas neko udari štapom, vi se ne naljutite na štap ili na ruku koja je njime zamahnula; naljutite se na osobu povezanu sa tom rukom. Ali ako pogledate malo dublje, niste u stanju da pronađete zadovoljavajući razlog ili mesto za svoju ljutnju čak ni u toj osobi, koja bukvalno ne zna šta čini i otuda je van sebe u tom trenutku. Pa koga bi onda trebalo da padne krivica, a i kazna? Možda bi trebalo da bude ljuti na roditelje te osobe zbog zlostavljanja bespomoćnog deteta? Ili možda na svet zbog pomanjkanja saosećanja? Ali šta je to svet? Niste li i vi sami deo tog sveta? Zari vi nemate napade besa i možda u sebi, pod određenim okolnostima, osetite nagon da budete nasilni, možda čak i da ubijete.

Dalaj lama ne pokazuje bes prema Kinezima, iako je politika kineske vlade godinama bila politika genocida prema Tibetancima, kulturicida prema njihovim institucijama, veri i svemu što im je drago, kao i genocida prema samoj zemlji na kojoj žive. Kada ga je prilikom dobijanja Nobelove nagrade o tome upitao sumnjičavi reporter, Dalaj lama mu je odgovorio nešto u ovom stilu: "Uzeli su sve od nas; treba li da dopustim da uzmu i moj um?"

Već sam ovaj stav je veliki znak mira... unutrašnjeg mira zasnovanog na znanju šta je temelj, kao i spoljašnjeg mira u otelovljavanju te mudrosti kroz stav i delovanje. Mir i spremnost da se bude strpljiv i kad se suočimo sa ogromnim izazovom i patnjom mogu doći jedino kroz unutrašnje negovanje saosećanja, saosećanja koje nije ograničeno na prijatelje, već ga osećamo podjednako i prema onima koji, iz neznanja i često smatrani zlim, mogu biti uzrok da vi i oni koje volite pate.

Takav stepen nesebičnog saosećanja zasnovan je na onome što budisti nazivaju "ispravna sabranost" i "ispravno razumevanje". Ono ne nastaje spontano. Potrebno ga je vežbati, negovati. Nije reč o tome da se ne javljaju više osećaju besa, već da je taj bes moguće iskoristiti, raditi sa njim, upregnuti, tako da njegova energija jača strpljenje, saosećanje, sklad i mudrost u nama i možda isto tako u drugima. Odlučivši da meditiramo, mi zapravo negujemo jedan kvalitet strpljenja svaki put kad se zaustavimo, sednemo i postanemo svesni toka sopstvenog disanja. A takav poziv sebi da budemo otvoreniji, više u kontaktu, strpljiviji sa svojim trenucima prirodno se proširuje ni na druge situacije u našem životu. Znamo da se stvari odvijaju u skladu sa njihovom prirodom. I možemo sebe podsetiti da dopustimo sopstvenom životu da se odvija na potpuno isti način.

Ne moramo da dopustimo strepnjama i našim žudnjama za određenim rezultatom da određuju kvalitet ovog trenutka, čak ni kada su stvari bolne. Kada treba da guramo, mi gurano. Kada treba da vučemo, vučemo. Ali isto tako znamo i kada da ne guramo i kada da ne vučemo. Kroz sve to pokušavamo da unesemo balans u sadašnji trenutak, razumevanje da u strpljenju leži mudrost, znanje da će ono što dolazi sledeće biti u velikoj meri određeno time kakvi mi sada. Korisno je ovo imati na umu kada postanemo nestrpljivi u svojoj praksi meditacije ili kada postanemo frustrirani, nestrpljivi ili besni u životu.


Imaš li strpljenja da čekaš
dok ti se blato ne slegne i voda nije čista?
Možeš li da ostaneš nepomičan
sve dok se pravi postupak ne izdigne sam od sebe?

(Lao ce: Tao te čing)

-------------------------------

Postoji kakav jesam, to je dovoljno,
ako niko na ovom svetu nije svestan, sedim zadovoljan,
a ako su svi svesni, sedim zadovoljan.
Jedan svet jeste svestan i to za mene najveći,
a to sam ja sam.
I bilo da dođem do svog tela danas
ili za deset hiljada ili deset miliona godina,
mogu da ga radosno uzmem sada, ili sa jednakom radošću
mogu da sačekam.

(Walt Whitman, Leaves Of Grass)

--------------------------------

Pokušajte: da posmatrate nestrpljenje i bes kada se javljaju. Vidite jeste li u stanju da promenite perspektivu i zauzmete onu koja vidi da se stvari odvijaju sopstvenim ritmom. Ovo je naročito korisno kada se osećate pod pritiskom i blokiranim ili osujećenim u nečemu što želite ili treba da uradite. Koliko god to izgledalo teško, probajte u tom trenutku da ne odgurujete tu reku, već je umesto toga osluškujte. Šta vam ona govori? Šta vam kaže da uradite? Ako ništa, tada samo dišite, pusti stvari da budu kakve jesu, opusti se u strpljenju, nastavite osluškivanje. Ako vam ta reka kaže nešto, onda to učinite, ali učinite sa sabranošću. Potom zastanite, strpljivo čekajte, ponovo slušajte.

I dok motrite nad blagim tokom sopstvenog daha tokom formalnog praktikovanja meditacije, uočite povremeni impuls u umu da se prebacite na nešto drugo, želju da popunite vreme ili izmenite ono št ose događa. Umesto da se u svemu tome izgubite, pokušajte da strpljivo sedite sa svojim dahom i znatiželjnom svesnošću onoga što se odigrava u svakom trenutku, dopuštajući mu da se odigrava kako samo želi, ne namećući mu bilo šta... samo posmatrajte, samo dišite... budite otelovljenje mira, postanite strpljenje.

 :andjali

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #21 poslato: Februar 08, 2013, 18:39:10 »
18. O(t)puštanje

Fraza „opusti se“ se nalazi vrlo visoko na rang listi new age klišea. Prečesto se koristi, gotovo zloupotrebljava. Pa ipak, radi se o tako moćnom unutrašnjem manevru da vredi malo ga bolje razmotriti, bila reč o klišeu ili ne. Ima nečeg vitalno važnog što se može naučiti iz prakse otpuštanja.

Otpuštanje znači upravo to što i kaže. reč je o pozivu da prestanemo da se držimo za nešto – bilo da je reč o ideji, stvari ,događaju, određenom vremenu, gledištu ili želji. To je svesna odluka da se sa punim prihvatanjem prepustimo toku sadašnjih trenutaka onako kako se odvijaju. Otpustiti znači odustati od prisile, otpora ili borbe, u zamenu za nešto moćnije i probitačnije što dolazi iz dopuštanja stvarima da budu kakve jesu, a da nas ne zarobe njihova privlačnost ili odbojnost, ta lepljivost žudnje, sviđanja i nesviđanja. To je slično otvaranju šake, da bismo odložili nešto što smo do tada držali.

Ali nije samo lepljivost naših želja u vezi sa događajima oko nas ta koja nas zarobljava. Niti je reč samo držanju rukama. Mi se držimo svojim umovima. Držimo sami sebe, zaglavljujemo sebe, držeći se, često očajnički, za uskogruda stanovišta, za nade i želje koje su same sebi cilj. Otpuštanje se u suštini odnosi na naš izbor da budemo transparentni za silu gravitacije svojstvenu našim sviđanjima i nesviđanjima, kao i sopstvenu nesvesnost koja nas navodi da se za njih vezujemo. Biti transparentan zahteva da dopustimo strahovima i nesigurnostima da se ispolje unutar polja pune svesnosti.

Otpuštanje je moguće jedino ako smo u stanju da svesnost i prihvatanje unesemo u središte sopstvene zaglavljenosti, ako dopustimo sebi da prepoznamo sočiva što ih i nesvesno umećemo između posmatrača i posmatramo, a koja onda filtriraju i boje, krive i oblikuju naše viđenje. U tim ključnim trenucima možemo se otvoriti, naročito ako smo u stanju da ih ulovimo svesnošću i prepoznamo kada smo ulovljeni ili u jurenje za nečim i vezivanje ili u kritikovanje i odbacivanje.

Mirovanje, uvid i mudrost nastaju jedino kada smo u stanju da se ustalimo u to da budemo kompletni u ovom trenutku, kada ne moramo da tragamo, da se držimo za ili odbacujemo bilo šta. Ovo je proverljiva tvrdnja. Pokušajte da je proverite, makar zabave radi. Sami vidite da li vam otpuštanje kada deo vas zaista želi da stegne donosi više zadovoljenosti nego vezivanje.


Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #22 poslato: Februar 12, 2013, 17:01:22 »
19. Ne-kritikovanje

Ne treba mnogo meditacije da bismo otkrili kako jedan deo uma neprekidno vrednuje naša iskustva, upoređuje ih sa drugim iskustvima ili sa očekivanjima i standardima koje smo sami stvorili, često iz straha. Straha da nisam dovoljno dobar, da će se loše stvari dogoditi, da one dobre neće potrajati, da me drugi ljudi mogu povrediti, da neću uspeti u onome što nameravam, da sam ja jedini koji znam, da sam ja jedini koji ništa ne znam. Mi obično stvari posmatramo kroz obojene naočare: kroz prizmu je li nešto dobro za mene ili je loše, da li se to uklapa u moja uverenja ili filozofiju. Ako je dobro, volim ga. Ako je loše, ne volim ga. Ako nije ni jedno ni drugo, ne osećam bilo šta prema tome i uglavnom jedva da ga i primećujem.

Kada mirujete, taj kritizerski um može se oglasiti poput sirene u magli: ne volim taj bol u kolenu... Ovo je dosadno... Sviđa mi se taj osećaj mirovanja; juče sam imao dobru meditaciju, ali danas imam lošu meditaciju... Ovo ne funkcioniše u mom slučaju. Ne leži mi ovo. Loš sam i – tačka! Ovakva vrsta razmišljanja preovlađuje u našem umu i gura ga nadole.  To je kao da idemo unaokolo i na glavi nosimo kofer pun kamenja. Pravo je olakšanje spustiti ga. Zamislite kako bi bilo kada bismo zaustavili sve to kritikovanje i umesto toga dopustili svakom trenutku da bude onakav kakav jeste, bez pokušaja da ga vrednujemo kao „dobar“ ili „loš“. To bi istinski mir, istinsko oslobođenje.

Meditacija znači negovanje takvog nekritikujućeg stava prema svemu što se pojavi u umu, šta god da je. Bez toga, vi ne praktikujete meditaciju. To ne znači da neće i dalje biti komentarisanja. Naravno da hoće, jer je sama priroda uma da upoređuje, procenjuje i vrednuje. Kada se to dogodi, ne pokušavamo da ga zaustavilo ili ignorišemo ništa više nego što bismo pokušali da zaustavimo bilo koju drugu misao koja nam prođe kroz um.

Taktika koji koristimo u meditaciji je da jednostavno budemo svedok svega onoga što prolazi kroz um ili telo, da ga prepoznamo bez odbacivanja ili hvaljenja, pri čemu znamo da su ti komentari neizbežne i nužno ograničavajuće misli o našem iskustvu. U meditaciji smo zainteresovani za direktan kontakt sa samim iskustvom – bilo da je reč o udahu, izdahu, telesnom osećaju ili osećanju, zvuku, impulsu, misli, opažaju ili kritici. I ostajemo pažljivi prema mogućnosti da uletimo u zamku kritikovanja samog kritikovanja ili označavanja nekih kritika kao dobrih, a drugih kao loših.

I dok naše mišljenje boji i naše iskustvo, vrlo često te misli nisu baš sasvim precizne. obično su one tek proizvoljne ocene, reakcije i predubeđenja zasnovana na ograničenom znanju i pod formirana pod uticajem pre svega našeg uslovljavanja u prošlosti. Sve u svemu, kada ga ne prepoznamo kao takvo, naše mišljenje nas može sprečiti da jasno vidimo sadašnji trenutak. Možda nas zarobi misao da mi znamo šta vidimo i osećamo, pa projektujemo svoje procene na sve što vidimo, kao da na to gledamo kroz nišan snajpera. Upoznavanje sa tim duboko ukorenjenim obrascima i njihovo posmatranje kada se aktiviraju vodi do većeg stepena ne-kritikovanja i prihvatanja. 

Ne-kritikovanje svakako ne znači da prestajemo da znamo kako da odgovorno delujemo ili se ponašamo u društvu, odnosno da je sve što bilo ko uradi u redu. To jednostavno znači da smo u stanju da delujemo sa mnogo više jasnoće, da bude mnogo uravnoteženiji, efikasniji i etičniji u svojim postupcima, ukoliko znamo da smo uronjeni u tok nesvesnog sviđanja i nesviđanja, a koje stavlja barijeru između nas, s jedne strane, i sveta i osnovne čistote sopstvenog bića, sa druge. Ta stanja sviđanja i nesviđanja mogu se trajno nastaniti u nama, nesvesno pothranjujući ponašanja koja vode ka zavisnosti u svim sferama života. Kada smo u stanju da u neprekidnom traganju i jurcanju uma za stvarima ili rezultatima koji nam se sviđaju  prepoznamo i imenujemo te klice pohlepe ili žudnje, koliko god bile suptilne, kao i klice mržnje i averzije u našem odbacivanju i eskiviranju stvari koje nam se ne sviđaju, to nas zaustavi na trenutak i podseti da takve sile u većoj ili manjoj meri zaista sve vreme deluju u našem umu. I nije preterivanje reći da imaju hroničnu, virusu nalik toksičnost, koja nas sprečava od toga da stvari vidimo kakve zaista jesu i mobilišemo svoje istinske potencijale.

 :)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #23 poslato: Februar 14, 2013, 20:31:36 »
20. Poverenje

Poverenje je uverenost da se stvari mogu odvijati u okviru jednog pouzdanog okvira, koji otelovljuje red i celovitost. Možda ne razumemo uvek šta se događa nama, drugome, ili šta se tačno dešava u određenoj situaciji; ali ako verujemo sebi ili drugome, ili poklonimo poverenje nekom procesu ili idealu, možemo pronaći jedan moćan stabilizujući element tako što prigrlimo sigurnost, balans i otvorenost unutar tog poverenja koje, na nas neki način, ukoliko nije zasnovano na naivnosti, intuitivno vodi i štiti od povreda ili samorazaranja.

To stanje poverenja je važno negovati unutar prakse sabranosti, jer ako ne verujemo u sopstvenu sposobnost da posmatramo, da budemo otvoreni i pažljivi, da promišljamo iskustvo, da rastemo i učimo od posmatranja i prisustvovanja, na nešto saznamo duboko, teško da ćemo istrajati u negovanju bilo koje od tih sposobnosti, tako da će one sve više slabiti ili ostati uspavane. 

Put sabranosti jeste da negujemo srce ispunjeno poverenjem. Počnimo tako što ćemo pogledati šta je to u nama u šta možemo verovati. Ako nismo u stanju da odmah vidimo šta je to, možda treba da se zagledamo malo dublje, da još malo duže budemo sami sa sobom u mirovanju, u jednostavnom bivanju. Ako dobrim delom nismo svesni šta radimo i ne sviđa nam se suviše kako stvari idu u našem životu, možda je vreme da posvetimo više pažnje, da budemo više u kontaktu, da posmatramo koje izbore pravimo i koje su njihove kasnije posledice.

Možda možemo da eksperimentišemo sa poverenjem u sadašnji trenutak, prihvatajući šta god da osetimo, mislimo ili vidimo u tom trenutku, zato što to jeste sadašnjost. Ako smo u stanju da se tu zadržimo i osetimo punu teksturu tog "sada", možda ustanovimo da sam taj trenutak jeste vredan našeg poverenja. Na osnovu takvih eksperimenata, izvođenih iznova i iznova, može nam s ejaviti novi osećaj da se negde duboko u nama nalazi istinski tdravo i pouzdano jezgro, a da naše intuicije, kao duboke rezonancije stvarnosti sadašnjeg trenutka, jesu vredne našeg poverenja.

===

Budi jak tada i uži u sopstveno telo,
tu imaš čvrst oslonac za svoje stope.
Dobro o tome razmisli!
Ne tumaraj negde drugde!

Kabir ovo kaže:
jednostavno odbaci sve misli
o izmaštanim stvarima
i čvrsto stoj u onome što jesi.

(Kabir)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #24 poslato: Mart 01, 2013, 11:21:38 »
21. Velikodušnost

Velikodušnost je još jedna kvalitet koji, slično strpljenju, napuštanju, ne-kritikovanju i poverenju, obezbeđuje solidnu osnovu za praksu sabranosti. Možete eksperimentisati sa razvijanjem velikodušnosti kao putem ka dubljem samoposmatranju i istraživanju, kao i vežbom u davanju. Dobro je u tome krenuti od samoga sebe. Istražite jeste li u stanju da sebi date darove koji mogu biti istinski blagoslovi, kao što o prihvatanje sebe kakvi jesmo ili vreme svakoga dana koje neće imati svoju specifičnu svrhu. Vežbajte se da osećate kako zaista zaslužujete te darove bez ikakve obaveze uzvraćanja – da ih jednostavno primite do sebe i od univerzuma.

Vidite je li moguće da ostanete u kontaktu sa tom suštinom unutar vas, koja je dragocena na mnoge, nemerljive načine. Neka ta suština počne da zrači svoju energiju ka spolja, kroz čitavo vaše telo i na mnoge druge načine. Eksperimentišite sa davanjem te energije – pomalo, u početku – usmeravajući je ka sebi i drugima i pri tome ne razmišljate o dobitku ili uzvraćanju. Dajte nego što mislite d amožete, ispunjeni poverenjem da ste bogatiji nego što mislite. Ushićujte se tim bogatstvom. Darujte kao da posedujete neisbogatstvo. To se naziva „davanjem od srca“.

Ja ovde ne govorim isključivo o novcu ili materijalnim stvarima, iako podeliti višak materijalnih stvari koji imamo može biti za naš rast izuzetno povoljno, nadahnjujuće i istinski korisno. No ono što hoću da sugerišem jeste da praktikujete deljenje punoće sopstvenog bića, svoje najbolje „ja“, svoj entuzijazam, vitalnost, duh, poverenje, otvorenost, a iznad svega svoje prisustvo. Delite sve to sa samim sobom, sa svojom porodicom, sa čitavim svetom.

Pokušajte: da uočite otpor tom impulsu u sebi da date, brigu oko budućnosti, osećaj da možda dajete previše, misao da to drugi neće ceniti „dovoljno“ ili da ćete biti iscrpljeni tim naporom, da od svega toga neće biti nikakve koristi ili da nemate dovoljno ni za sebe. Razmotrite mogućnost da je nešto do toga tačno, ali i da je sve to samo jedan odblik inercije, stegnutosti i samoodbrane zasnovane na strahu. Te misli i osećanja su naše oštre izbočine koje se sudaraju sa svetom i često i u nama i u drugima izazovu bol i osećaj udaljenosti, izolovanosti i beznačajnosti. Davanje glača te oštre ivice i pomaže nam da postane svesniji svog unutrašnjeg bogatstva. Praktikujući sabranost na velikodušnost kroz davanje i kroz posmatranje efekata svega toga na nas i druge, sami sebe menjamo, sebe pročišćujemo, otkrivamo šire verzije sebe.

Svemu ovome možete prigovoriti kako te dovoljno energije ili entuzijazma da bilo šta date, da ste već preopterećeni ili siromašni. Ili možete osećati da samo dajete, dajete i dajete to drugi primaju zdravo za gotovo, da ne cene ili čak ni ne primećuju, da vi sve to koristite kao način da se sakrijete od bola i straha, da nekako navedete druge da vas vole ili osećaju zavisnim od vas. Ovakvi komplikovani obrasci i odnosi sami po sebi traže posebnu pažnju i pomno istraživanje. Nesvesno davanje nije ni zdravo, niti velikodušno. Važno je razumeti svoje motive za davanje i znati kada neki oblici davanja nisu odraz velikodušnosti, već pre straha i nedostatka samopouzdanja. Kod sabranog negovanja velikodušnosti nije neophodno dati sve što imamo ili čak i bilo šta.

Pre svega, velikodušnost jeste jedno unutrašnje davanje, osećanje, spremnost da podelite sopstveno biće sa ovim svetom. Najvažnije je da verujete i motrite na svoje instinkte, ali da, u isto vreme, idete do ivice i preuzmete i određeni rizik kao deo sopstvenog eksperimenta. Možda treba da dajete manje ili da verujete svojoj intuiciji da ste eksploatisani ili da imate nezdrave motive ili impulse. Možda zaista treba da date, ali na drugačiji način ili drugim ljudima. Možda, za početak i za neko vreme, treba da dajete sebi. Zatim možete pokušati da dajete drugima, samo delić više nego što smatrate da možete, svesno registrujući i napuštajući svaku ideju da nešto dobijete za uzvrat.

Dajte prvi. Ne čekajte da vam neko zatraži. Vidite šta se događa – naročito u vama. Možda ustanovite da jasnije vidite sebe i odnose sa drugima, kao i da imate više energije, a ne manje. Možda otkrijete da su, umesto da istrošite sebe ili svoje zalihe, one uvećane. Takva je moć svesne, nesebične velikodušnosti. Na najdubljem nivou, ne postoji onaj koji daje, ni dar, ni primalac... samo univerzum koji sam sebe preraspoređuje.



Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #25 poslato: April 19, 2013, 13:52:27 »
22. Moraš biti dovoljno snažan da bi bio slab

Ako ste osoba snažne volje i vešti, možda odajete utisak da ste neranjivi za osećanja nedoraslosti, nesigurnosti ili povređenosti. To vas može izolovati od okoline i na kraju i vama i drugima naneti mnogo bola. Drugi ljudi će vrlo rado prihvatiti taj utisak i krenuti da razglašavaju unaokolo, projektujući na vas sliku nekakve Gibraltarske stene od čoveka, što vam neće dopustiti da imate bilo kakva osećanja. U stvari, i vi sami možete vrlo lako izgubiti kontakt sa sopstvenim osećanjima i naći sa druge strane jedne zavodljive aure. Ta izolovanost se često dešava očevima unutar porodice i ljudima na položajima koji im daju moć.

Razmišljanje kako postajete jači kroz meditaciju može stvoriti sličnu dilemu. Možda počnete da verujete i da se ponašate kao da ste potpuno neranjiv, iskusan meditant – onaj koji uvek sve drži pod kontrolom i dovoljno je mudar da se sa svime nosi bez nekontrolisanih emotivnih reakcija. I pri tome možete zapravo blokirati svoj napredak a da toga uopšte niste n isvesni. Svako do nas ima svoj emocionalni život. I ako sebe odvojimo od njega, to je za nas velika opasnost.

Zato, kada primetite da od sebe pravite sliku nepobedivosti ili snage, specijalnog znanja ili mudrosti zasnovane na meditativnim iskustvima, da možda smatrate kako stižete negde kroz svoju praksu, i počnete svima da dosađujete pričom o meditaciji kojom u stvari želite da sebi laskate, jako je dobra ideja da u čitav taj mentalni sklop koji ste stvorili unesete sabranost i upitate se bežite li vi to od svoje ranjivosti ili možda od tuge koju u sebi nosite, možda od neke vrste straha. Ako ste zaista jaki, nema mnogo potrebe da to ističete sebi ili drugima. Najbolje je da se okrenete na drugu potpuno stranu i usmerite pažnju tamo gde se najviše plašite da pogledate. Možete to učiniti tako što ćete dopustiti sebi da osećati, čak da se isplačete, da nemate svoje mišljenje o svakoj stvari, da se pred drugima ne pravite nepobedivi ili neosetljivi, već da umesto toga ostanete u kontaktu sa i na pravi način se otvorite prema svojim osećanjima. Ono što izgleda kao slabost zapravo jeste mesto gde leži vaša snaga. A što izgleda kao snaga često jeste slabost, pokušaj da se prikrije strah, građenje fasade, makoliko se sve to moglo činiti ubedljivi drugima ili čak i nama samima.

Pokušajte: da prepoznate kada na prepreke reagujete ogorčenjem. Eksperimentišite sa tim da ta reakcija bude mekša, čak i kada vas impuls tera da budete oštri, da budete velikodušni i onda kada vam unutrašnji glas govori da budete škrti, da se otvorite kada bi po inerciji da se emocionalno zatvorite. A kada je u vama bol ili tuga, pokušajte da im dopustite da tu budu.

Dozvolite sebi da osetite šta god da u ovom trenutku osećate. Uočite svaku „etiketu“ koju stavljate na plakanje ili osećaj ranjivosti. Ostavite na stranu sve te etikete. Samo sećajte to što osećate, sve vreme negujući sabranost iz trenutka u trenutak, klizeći na talasu koji ide čas „naviše“, čas „naniže“, „na bolje“ ili „na gore“, ka „slabosti“ ili ka „snazi“, sve dok u jednom trenutku ne uvidite da je svaka od tih etiketa nedovoljna d aopiše do kraja vaše iskustvo. I tako ostanite sa sami iskustvom. Verujte u svoju najdublju snagu od svih koje posedujete: u to da budete sabrani, budni.


 :andjali

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #26 poslato: Maj 08, 2013, 16:56:16 »
23. Dobrovoljna jednostavnost

U meni se često javi impuls da još i ovo ili ono uguram u sadašnji trenutak. Samo još ovaj telefonski poziv, samo još da stanem ovde dok se vozim tamo. Nema veze što zapravo idem u suprotnom pravcu. Naučio sam da prepoznam taj impuls i da mu ne verujem. I svim silama se potrudim da mu kažem ne. On bi hteo da doručkujem pogleda prikovanog na kutiju sa cerealijama, čitajući po stoti put šta na njoj piše o dijetetskoj vrednosti sadržaja kutije ili o jedinstvenom popustu koji kompanija nudi. Taj impuls uopšte ne zanima čime ga hranim, bitno je samo da ga hranim nečim. Novine su još bolji mamac za njega ili katalog super-marketa ili bilo šta što se nađe pri ruci. Tako on lešinari da bi ispunio vreme, uroti se sa mojim umom kako bi me držao nesmotrenim, uljuljkanim u oblaku obamrlosti u određenoj meri, taman dovoljnoj da napunim ili prepunim stomak dok u stvari uopšte nisam svestan da doručkujem. Čini me nedostupnim za druge u tim trenucima, propuštam igru svetla na površini stola, mirise u sobi, energije trenutka, uključujući rasprave i polemike, dok se ujutro okupljamo u trpezariji, pre nego što svako ode na svoju stranu.

Volim da praktikujem dobrovoljnu jednostavnost kako bih se odupro ovim impulsima i obezbedio da ono što me hrani dolazi na dubljem nivou. Ono uključuje da u svakom trenutku namerno radim samo jednu stvar i da sam uvek otvoren za nju.

Mnoge se prilike ukazuju: šetnja, na primer, ili provesti nekoliko minuta s apsom, u kojima sam zaista sa psom. Dobrovoljna jednostavnost znači da tokom jednog dana idem na manje mesta, a ne na više, da vidim manje kako bih mogao videti više, da radim manje kako bih mogao da uradim više, da steknem manje kako bih mogao imati više.

Sve je povezano. Kao roditelj male dece, onaj ko hrani porodicu, muž, najstariji sin mojih roditelja, neko ko je zaista posvećen svom poslu, za mene zaista nije realna opcija da odem do nekakvog jezera Volden ili nekog drugog i tamo provedem nekoliko godina sedeći pod drvetom, osluškujući kako trava raste i godišnja doba se smenjuju, iako ponekad i takav impuls naiđe. Ali unutar organizovanog haosa i kompleksnosti porodičnog života i rada, sa svim zahtevima i odgovornostima, frustracijama i nemerljivim darovima, dovoljno je mogućnosti da se odabere jednostavnost u malim stvarima.

Usporavanje svega jeste važan deo toga. Govorenje mom telu i umu da ostanu prisutni s amojom kćerkom, umesto da odgovaram na telefonske pozive, nereagovanje na unutrašnje impulse da nazovem nekoga kome je „potreban poziv“ baš tog trenutka, odluka da ne kupujem nove stvari vođen impulsom ili da automatski reagujem na primamljivi zov časopisa, televizije ili filmova, sve su to načini da barem malo pojednostavimo svoj život. Drugi su možda da jedno veče samo sedim i ne radim ništa posebno ili da čitam knjigu, pođem u šetnju sam, sa detetom ili sa suprugom, da poređam drva narezana za loženje, gledam u Mesec, osećam dašak vetra na svom licu ili pođem u krevet ranije.

Vežbam da kažem „ne“, kako bih život održao jednostavnim i otkrivam da toga nikada nije dovoljno. Reč je o jednoj zahtevnoj disciplini, ali zaista vrednoj uloženog truda. Reč je o  zahtevnoj disciplini. Toliko je potreba i prilika na koje moramo da odgovorimo. Posvećenost jednostavnosti u sred ovoga sveta jeste akt delikatnog balansiranja. Za njega su uvek iznova potrebni procenjivanje, dublje istraživanje, pažnja. Ali u isto vreme znam da me pojam dobrovoljne jednostavnosti održava sabranim na ono što jeste važno, na ekologiju uma i tela, na svet u kojem je sve međusobno povezano i svaki izbor ima dalekosežne konsekvence. Ne upinjete se da sve kontrolišete. Ali priklanjanje jednostavnosti kad god je to moguće dodaje životu jedan elemenat dublje slobode koja nas tako lako zavede, kao i mnoštvo prilika za otkrivanje da manje zapravo može biti više.


 :b

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #27 poslato: Maj 23, 2013, 13:38:51 »
24. Koncentracija

Koncentracija je kamen temeljac praktikovanja sabranosti. Vaša sabranost će biti samo toliko snažna kolika je sposobnost vašeg uma da ostane miran i stabilan. Bez mira, ogledalo sabranost će imati nemirnu i iskrivljenu površinu, te neće biti u stanju da stvari odražava ni najmanje precizno.

Koncentraciju je moguće vežbati ili zajedno sa sabranošću ili posebno. Možete koncentraciju zamišljati kao sposobnost uma da održi nepodeljenu pažnju na nekom objektu koji posmatra. Negujemo je tako što se fokusiramo na jednu stvar, kao što je recimo dah, i svoj fokus ograničimo samo na nju. Na sanskritu, koncentracija se naziva samadhi, a razvija s ei produbljuje neprekidnim vraćanjem pažnje na dah svaki put kad nekud odluta. Kada praktikujemo strogo koncentrativne oblike meditacije, namerno odustajemo od svakog pokušaja da istražujemo ona područja na koja je um odlutao ili činjenicu da se dah neprekidno menja.

Naša energija usmerena je isključivo na osećaj kako taj dah ulazi u telo i iz njega izlazi ili na neki drugi jedinstveni objekat pažnje. Zahvaljujući istrajnom vežbanju, um sve lakše ostaje na dahu ili registruje i najranije impulse da se usmeri na nešto drugo. Isto tako, sve mu je lakše da se odupre izazovu i ostane na dahu ili, pak, da mu se vrlo brzo vrati. Zajedno sa intenzivnom vežbom koncentracije razvija se smirenje, koje u sebi sadrži izuzetan kvalitet stabilnosti. Ono je postojano, duboko, teško ga je poremetiti, bez obzira šta se pojavljuje. Zaista je veliki dar za nas ako smo u stanju da periodično negujemo samadhi tokom jednog dužeg vremenskog perioda. To se najbolje radi na dužim meditacijskim povlačenjima na kojima je ograničen razgovor, odnosno neguje se „plemenita tišina“. Tada se povlačimo od svakodnevice a la Thoreau, upravo radi ovakvog vežbanja.

Stabilnost i mir koji dolaze od vežbanja intenzivne koncentracije čine temelj za negovanje sabranosti. Bez izvesnog stupnja samadhija, vaša sabranost neće biti naročito jaka. Možete se duboko zagledati u nešto jedino ako ste u stanju da zadržite svoj pogled na tome, a ne da vam neke spoljašnje stvari ili uznemirenosti sopstvenog uma odvlače pažnju. Što je dublja vaša koncentracija, to je dublji potencijal za sabranost.

Doživljaj dubokog samadhija je vrlo prijatan. Kada smo potpuno skoncentrisani na dah, sve drugo odlazi u drugi plan – uključujući misli, osećaje, spoljašnji svet. Samadhi koji karakteriše zadubljenje jeste mir i nepomućeno spokojstvo. Ukus tog mira može biti primamljiv, čak opčinjavajući. Svako od nas prirodno traga za takvim mirom i jednostavnošću stanja uma koje karakterišu zadubljenje i blaženstvo.

Ali praksa koncentracije, makoliko snažna i ispunjavajuća, nije potpuna bez sabranosti, koja treba da je upotpuni i produbi. Sama po sebi, ona podseća na stanje povlačenja od sveta. Energija joj je pre zatvorena nego otvorena, apsorbovana, pre nego dostupna, sličnija transu, nego stanju budnosti. Ali ono št onedostaje jeste energija znatiželje, traganja, istraživanja, otvorenosti, dostupnosti, angažovanja na čitavoj lepezi svih onih fenomena koje doživljavaju ljudska bića. To je domen prakse sabranosti, u kojoj su fokusiranost i sposobnost da se mir i stabilnost uma unesu u sadašnji trenutak stavljeni u službu pronicanja i razumevanja međusobne zavisnosti velikog broja životnih iskustava.

Koncentracija može imati vrlo veliku vrednost, ali takođe može biti ozbiljno ograničenej ako postanete zavedeni prijatnošću tog unutrašnjeg iskustva i počnete d ana njega gledate kao na utočište od života u jednom neprijatnom i nezadovoljavajućem svetu. Možda se nađete pred iskušenjem da nevolje svakodnevnog života pokušate da zamenite prijatnošću tog mira i spokojstva. To bi naravno bila tek jedna vezanost za mir, koja poput svake druge snažne vezanosti vodi ka razočarenju. Ujedno, ona zaustavlja napredovanje i onemogućava negovanje mudrosti.


 :sesir

« Poslednja izmena: Maj 23, 2013, 13:43:25 Sati »

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #28 poslato: Maj 23, 2013, 19:16:33 »
hvala za sve prevode J.KZ.

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3996
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #29 poslato: Maj 24, 2013, 10:03:42 »
Daće Buda da ih bude još  ;))

Pa kad završim knjigu da je okačimo na sajt. Vredelo bi...