Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti

[Sati]

1. Šta je sabranost?

Sabranost je drevna budistička tehnika, koja ima svoj duboki značaj i za naše živote danas. Taj značaj nema bilo kakve veze sa budizmom kao takvim ili sa time da treba da postanemo budisti, već je njen cilj da se probudimo i živimo u skladu sa samima sobom i svetom oko nas. Ona ima veze sa istraživanjem ko smo mi, sa preispitivanjem našeg pogleda na svet i isto tako našeg mesta u njemu. Dalje, ona ima veze sa negovanjem prijemčivosti za puninu svakog trenutka koji proživimo. I najviše od svega, ona ima veze sa tim da ostanemo u kontaktu.

Iz budističke perspektive, naše uobičajeno svesno stanje izgleda prilično ograničeno i ograničavajuće, podsećajući u mnogim aspektima na produženi san, pre nego na pravo budno stanje. Meditacija nam pomaže da se probudimo iz tog sna automatizma i nesvesnosti, čime omogućujemo sebi da imamo pristup čitavom spektru svesnih i nesvesnih mogućnosti. Mudraci, jogiji i zen učitelji istraživali su ovu teritoriju na sistematičan način hiljadama godina. Tokom tog procesa naučili su nešto što može biti istinski korisno i nama na Zapadu, kako bismo stvorili protivtežu orijentisanosti naše kulture ka kontroli i potčinjavanju prirode, umesto da slavimo to što smo nerazdvojivi deo nje. Njihovo kolektivno iskustvo sugeriše nam da kroz okretanje ka sebi kako bismo istražili svoju prirodu kao bića i, naročito, prirodu našeg uma kroz pažljivo i sistematično samoposmatranje, mogli bismo biti u stanju da živimo životom veće ispunjenosti, harmonije i mudrosti. To iskustvo nam takođe nudi pogled na svet koji je komplementaran onom pretežno redukcionističkom i materijalističkom, a kakav trenutno dominira zapadnom mišlju i institucijama. No, taj pogled nije samo po sebi "istočnjački" ili mističan. Američki pisac i filozof Henri Dejvid Toro uočio je isti problem sa našim uobičajenim stanjem uma još 1846. u Novoj Engleskoj i sa velikim entuzijazmom pisao o njegovim žalosnim posledicama.

Sabranost se naziva suštinom budističke meditacije. U suštini radi se o jednostavnoj ideji. Njena snaga leži u njezinom vežbanju i primeni. Sabranost znači angažovanje pažnje na naročit način: sa namerom, u sadašnjem trenutku i bez komentarisanja. Ovakva vrsta pažnje neguje veću svesnost, jasnoću i prihvatanje stvarnosti sadašnjeg trenutka. Ona nas budi za činjenicu da se naši životi sastoje iz jednog niza trenutaka. Ako nismo potpuno svesni većine tih trenutaka, možda ćemo propustiti ono što je najvrednije u našem životu, ali isto tako propustiti da shvatimo bogatstvo i dubinu naših mogućnosti za rast i transformaciju.

Umanjena svesnost sadašnjeg trenutka neizbežno stvara druge probleme za nas, kroz nesvesne i automatske postupke i ponašanje, često motivisane duboko usađenim strahovima i nesigurnošću. Ovi problemi imaju tendenciju da se gomilaju vremenom ako im ne posvetimo pažnju i mogu nas na kraju dovesti do osećaja zarobljenosti i izolovanosti. Tako postepeno možemo izgubiti samopouzdanje u sopstvenu sposobnost da preusmerimo svoje energije u smerovima koji će voditi ka veće zadovoljenosti i sreće, možda čak i do boljeg zdravlja.

Sabranost pruža jednostavan, ali pouzdan put da sami sebe pokrenemo, dovedemo ponovo u dodir sa svojom mudrošću i vitalnošću. Ona je način da promenimo smer i kvalitet svoga života, uključujući odnose sa porodicom, na poslu, sa okruženjem i samom planetom. A što je ključno, da promenimo svoj odnos prema samima sebi.

Ključ ovog puta leži u osnovi duhovnih tradicija kakve su budizam, taoizam ili joga, ali i u delima ljudi kakvi su Emerson, Toro ili Vitmen, kao i u mudrosti severnoameričkih Indijanaca. Reč je o prijemčivosti za sadašnji trenutak i negovanje bliskog odnosa sa njim, kroz stalno obraćanje pažnje na njega, strpljivo i sa razumevanjem. Ovo je potpuno suprotno stavu da svoj život uzimamo zdravo za gotovo.

Ta navika ignorisanja sadašnjih trenutaka za račun nekih drugih koji tek treba da dođu može nas učiniti sasvim nesvesnim čitave one mreže života koja nas okružuje. To uključuje pomanjkanje svesnosti i razumevanja sopstvenog uma i kako on utiče na našu percepciju i postupke. Sve to veoma ograničava naše razumevanje šta znači biti čovek i kako smo svi povezani jedni sa drugima i sa ovim svetom u celini. Tradicionalno, religija je bila domen ovakvih temeljnih traganja unutar duhovnog okvira, ali sabranost nema mnogo veze sa religijom, sem u najfundamentalnijem značenju reči, kao pokušaj da se razume duboka misterija življenja i potvrđivanja vitalne povezanosti sa svime što postoji.

Kada se odlučimo da održavamo pažnju na jedan otvoren način, bez toga da postanemo žrtva sopstvenih sviđanja i nesviđanja, stavova i predrasuda, projekcija i očekivanja, otvaraju se nove mogućnosti i imamo šansu da sebe oslobodimo oklopa nesvesnosti.

Volim da o sabranosti mislim jednostavno kao o umeću svesnog življenja. Ne morate biti budista ili jogi da biste je praktikovali. U stvari, ako znate bilo šta o budizmu, znaćete da je najvažnija stvar biti to što jeste i ne pokušavati da budete nešto što već niste. U budizmu se u osnovi radi o ostajanju u kontaktu sa svojom najdubljom prirodom i dopuštanju da se ona manifestuje iz vas bez prepreka. Radi se o buđenju i viđenju stvari kakve zaista jesu, baš kao što i reč "Buda" označava jednostavno nekoga ko se probudio za svoju pravu prirodu.

Dakle, sabranost neće doći u konflik sa bilo kojom verom ili tradicijom – religijskom ili pak naučnom – niti je ona pokušaj da vas bilo ko ubedi u bilo šta, a pogotovo ne u novu veru ili ideologiju. Reč je jednostavno o praktičnom putu da se bude više u dodiru sa puninom svog bića, a kroz sistematski proces samoposmatranja, samoistraživanja i delovanja sa pažnjom. U svemu tome nema ničeg hladnog, analitičkog ili antagonističkog prema našim osećanjima. Čitav ton vežbanja sabranosti karakterišu blagost, prijemčivosti i nežnost.

Učenik je jednom rekao: "Kada sam bio budista, dovodio sam roditelje i prijatelje do ludila. Ali sada kada sam budan, niko se ne uzbuđuje."

 

[zastupnik]

Nije Sati zabadava "Sati" 

[Sati]

Biće još, samo lagano, da se ne predozirate     

[Sati]

2. Jednostavno, ali ne i lako

Iako praktikovanje sabranosti može biti jednostavno, ono ne mora nužno biti lako. Sabranost zahteva napor i disciplinu, iz prostog razloga što su sile koje nas ometaju da budemo sabrani, a to su uobičajena rastresenost i „automatski pilot“ pod kojim obično radimo, izuzetno snažne. One su tako snažne i toliko izvan domašaja svesti, da je potrebna zaista čvrsta odluka  i uporan rad kako bismo istrajali u pokušajima da uhvatimo trenutke svesnosti i potom održavamo sabranost u kontinuitetu. Ali sve to je i jedan rad koji je po svojoj prirodi izvor zadovoljstva, jer nas dovodi u dodir sa toliko mnogo aspekata našeg života koji inače po navici ostaju zanemareni i za nas izgubljeni.

Reč je takođe o jednom prosvetljujućem i oslobađajućem radu. Prosvetljujućem po tome što nam omogućuje da vidimo jasnije, i time razumemo dublje, područja našeg života sa kojima inače nemamo kontakt, niti želimo da ga vidimo. Ovo može uključivati susret sa dubokim emocijama kao što su žalost, tuga, povređenost, bes i strah, onima za koje obično sebi ne dozvoljavamo da izrone u punu svesnost ili da ih svesno izrazimo. Sabranost nam takođe može pomoći da počnemo da cenimo osećanja kao što su radost, smirenost i sreća, a koja obično prođu brzo i neopaženo. Dalje, ovaj rad jeste oslobađajući po tome jer vodi ka novim načinima postojanja u sopstvenoj koži i u ovom svetu, što nas mogu osloboditi već dobro utabanih staza kojima se tako često krećemo. On takođe osnažuje, jer održavanje pažnje na ovakav način otvara kanale ka dubokim rezervoarima kreativnosti, inteligencije, imaginacije, jasnoće, odlučnosti, izbora i mudrosti u nama.

Obično smo potpuno nesvesni činjenice da mislimo praktično sve vreme. Neprekidni tok misli teče kroz naše umove i ostavlja nam vrlo malo predaha za unutrašnji mir. A mi i inače ne stvaramo sebi taj dragoceni prostor kada ne moramo stalno da jurimo okolo i završavamo poslove. Naši poslovi su često obavljeni automatski, umesto da ih radimo sa svesnošću, jer nas gone upravo te obične misli i impulsi što jure kroz um nalik reci, ako ne vodopadu. Poneo nas je taj tok i život nam postaje potpuno uronjen u njega, kako nas dalje nosi ka mestima na koja možda uopšte i ne želimo da idemo ili možda čak ni ne shvatamo da im se približavamo.

Meditacija znači učenje kako da izađemo iz tog toka, sednemo na obalu i osluškujemo ga, učimo od njega, i zatim koristimo njegovu energiju da nas vodi umesto da nas teroriše. Taj proces se ne odigrava na neki magičan način sam od sebe. Potrebna je energija. Taj napor razvijanja sposobnosti da budemo u sadašnjem trenutku nazivamo "praksom" ili " praktikovanjem meditacije".

Pritanje: Kako mogu da razvežem čvor koji je potpuno ispod nivoa moje svesnosti?
Nisargadatta: Time što ćeš biti to što jesi... što posmatraš sebe u svakodnevnom životu sa pomnim zanimanjem, sa namerom da razumeš, pre nego da osuđuješ, sa punim prihvatanjem svega što će se možda pojaviti, zato što to jeste tu, ti svim time ohrabruješ dubinu da se pojavi na površini i obogati tvoj život i svest svojim moćnim energijama. To je veliki učinak svesnosti; ona uklanja prepreke i oslobađa energije kroz razumevanje prirode života i uma. Znanje jeste kapija ka slobodi, a pomna pažnja jeste majka znanja. (Nisargadatta Maharaj, I Am That)


 

[panonac]

   

[nosorogica]

    

[Sati]

3. Zaustavljanje

Ljudi o meditaciji misle kao o nekakvoj specijalnoj aktivnosti, ali to nije sasvim tačno. Meditacija je sama jednostavnost. U šali, ponekad kažemo: „Nemoj stalno nešto da radiš, sedi i meditiraj.“ Ali kod meditacije se ne radi ni samo o sedenju. Ona znači zaustaviti se i biti prisutan. To je ključ. Mi uglavnom jurimo unaokolo radeći ovo ili ono. Jeste li u stanju da se zaustavite u životu, makar i na trenutak? Može li to biti ovaj trenutak? Šta će se dogoditi ako to učinite?

Dobar način da zaustavite svaki rad jeste da se iz „režima rada“ za trenutak prebacite u „režim bivanja”. Zamislite sebe kao jednog večnog svedoka, vanvremenog. Samo posmatrajte ovaj trenutak, ne pokušavajući uopšte da ga promenite. Šta se događa? Šta osećate? Šta vidite? Šta čujete?

Zanimljiva stvar oko zaustavljanja jeste da čim to učinite, već ste tu gde treba da budete. Stvari postaju jednostavnije. Na mnoge načine, to je kao da ste umrli i svet je nastavio dalje. Da ste zaista umrli, sve vaše obaveze i dužnosti istog trenutka bi isparili. Njihovi ostaci bi se nekako već snašli i bez vas. Niko drugi ne može preuzeti vašu jedinstvenu agendu. Ona bi nestala ili se okamenila kao što se to dogodilo sa svakim onim ko jeste umro. Tako da ne morate da brinete o njoj na bilo kakav apsolutan način.

Ako ovo jeste tačno, možda ne morate da obavite taj telefonski razgovor baš sada, čak i ako mislite da morate. Možda ne morate da čitate nešto baš sada ili obavite još jedan u nizu zadataka. Time što ćete odvojiti nekoliko trenutaka da biste „namerno umrli“ za jurnjavu ovoga trenutka, iako ste još uvek živi, vi zapravo postajete još življi sada. To je ono što je zaustavljanje u stanju da učini.

U svemu tome nema ničeg pasivnog. I kada potom odlučite da krenete, to je jedna drugačije vrsta kretanja, zato što ste se zaustavili. Zaustavljanje zapravo kretanje čini uočljivijim, bogatijim, opipljivijim. Ono nam pomaže da sve stvari o kojima brinemo i osećamo da nam nekako izmiču iz ruke sagledamo iz jedne drugačije perspektive. Ono nam daje pravi smer.

Pokušajte: da se zaustavite, sednete i postanete svesni svog daha makar jednom tokom dana. To može biti pet minuta ili čak samo pet sekundi. Uronite u potpuno prihvatanje sadašnjeg trenutka, uključujući i to kako se osećate i šta smatrate da se događa. Tokom tih trenutaka ne upinjite se da bilo šta promenite, samo dišite i opustite se. Dišite i pustite da se stvari odvijaju same od sebe. Umrite za ideju da bilo šta treba da bude drugačije nego što jeste ovog trenutka. U umu i srcu dajte sebi dozvolu da dopustite da ovaj trenutak bude upravo takav kakav jeste i dopustite sebi da budete takvi kakvi jeste. A onda, kada ste spremni, krenite u smeru u kojem vam vaše srce kaže da krenete, sabrano i odlučno.

[Sati]

4. Ovo je to

Karikatura u New Yorkeru: Dva zen monaha u ogrtačima i sa obrijanim glavama, jedan mlad, drugi star, sede jedan pored drugog, u lotos položaju, na podu. Mlađi pomalo zbunjeno gleda u starijeg, koji mu se okrenuo i kaže: "Ništa se ne dešava sledeće. To je to."

To je istina. Obično, kada nešto krenemo da radimo, prirodno je da očekujemo poželjan ishod naših napora. Želimo da vidimo rezultate, makar tek jedan prijatan osećaj. Jedini izuzetak od ovog pravila koji mogu da zamislim jeste meditacija. Meditacija je jedina, nemarna, sistematska čovekova aktivnost kojoj u svojoj osnovi nije pokušavanje da sebe popravimo ili stignemo negde drugde, ceć jednostavno to da shvatimo gde već jesmo. I možda njezina vrednost leži upravo u tome. Možda nam je svima potrebno da jednom u životu učinimo jednu stvar upravo zbog nje same.

Ali ne bi bilo potpuno precizno nazvati meditaciju "činjenjem". Bolje bi je bilo opisati kao "bivanje". Kada razumemo ono "To je to", to nam omogućuje da pustimo prošlost i budućnost i probudimo se za ono što smo sada, u ovom trenutku.

Ljudi obično ovo ne razumeju iz prve. Oni žele da meditiraju kako bi se opustili, doživeli neko naročito stanje, postali bolja osoba, smanjili stres ili bol, oslobodili se starih navika i obrazaca ponašanja, postali slobodni ili probuđeni. Sve su to legitimni razlozi da s eupustite u praksu meditacije, ali svi opterećeni problemima ukoliko očekujete da se te stvari dogode samo zato što sada meditirate. Naći ćete se ulovljeni u zamku žudnje da doživite "mistično iskustvo" ili zamku traganja za znacima napredovanja i ukoliko vrlo brzo ne osetite nešto specijalno, možda ćete početi da sumnjate u put koji ste odabrali ili se pitate da li ispravno "radite tehniku".

U većini oblasti učenja, ovo i jeste jedini razuman pristup. Naravno, vi treba da vidite napredak pre ili kasnije d abiste nastavili nešto da radite. Ali meditacija je drugačija. Iz perspektive meditacije, svako stanje jeste specijalno stanje, svaki trenutak jeste specijalan trenutak.

Kada napustimo žudnju za tim da se nešto drugo dogodi u ovom trenutku, činimo jedan važan korak ka tome da budemo u stanju da se susretnemo sa onim što jeste ovde sada. Ako se nadamo da ćemo otići bilo gde ili sebe razviti u bilo kom pravcu, na taj put možemo krenuti jedino od tačke na kojoj sada stojimo. A ako ne znamo gde stojimo – i to je znanje koje dolazi direktno od negovanja sabranosti – sve što možemo jeste da se neprekidno vrtimo u krug, i pored svih naših napora i očekivanja. Dakle, u praksi meditacije, najbolji način d anegde stignemo jeste odustati od pokušaja da uopšte bilo gde stignemo.

Ako vam um nije zamagljen bespotrebnim stvarima, To je najbolji period vašeg života. (Wu Men)

Pokušajte: Podsetite sebe s vremena na vreme: "Ovo je to." Vidite postoji li bilo šta na šta ovo ne može da se primeni. Podsetite sebe da prihvatanje sadašnjeg trenutka nema bilo kakve veze sa rezignacijom pri suočavanju sa onim što se događa. Ono jednostavno znači jasno stavljanje do znanja samome sebi da se događa to što se događa. Prihvatanje ti ne govori šta da uradiš. I ono što se dešava sledeće, ono što odaberete da učinite, to mora da proizađe iz vašeg razumevanja sadašnjeg trenutka. Možete pokušati da delujete iz dubokog znanja toga "Ovo je to". Utiče li to na način kako odlučujete da nastavite ili reagujete? Jeste li u stanju da kontemplirate da, na vrlo stvaran način, ovo može biti zaista najbolji period, najbolji trenutak vašeg života? Ako jeste, šta bi to značilo za vas?

 

[Sati]

5. Uhvatite svoje trenutke

Najbolji način da uhvatite trenutke jeste da na njih obratite pažnju. Tako negujemo sabranost. Sabranost znači biti budan. Ona znači da znate šta radite. Ali kada se fokusiramo, na primer, na ono čime je zaokupljen naš um, nije neuobičajeno da vrlo brzo prestanemo da toga budemo svesni, da se vratimo na režim "automatskog pilota". Ovi prazni hodovi često su uzrokovani vrtlogom nezadovoljstva onim što vidimo ili osećamo u datom trenutku, iz čega izvire želja da da stvari budu drugačije, da se promene.

Lako možete i sami uočiti tu naviku uma da beži od sadašnjeg trenutka. Samo pokušajte da održavate pažnju fokusiranu na bilo koji objekat tokom makar i kratkog vremena. Ustanovićete da vam je za negovanje sabranost nužno da se iznova i iznova setite da budete budni i svesni. To činimo podsećajući sebe da gledamo, da osećamo, da budemo. Samo to... proveravati iz trenutka u trenutak, održavati svesnost tokom čitavog niza vanvremenih trenutaka, biti ovde, sada.

Pokušajte: Pitajte sami sebe u ovom trenutku: "Jesam li budan?", "Čime je zaokupljen moj um upravo sada?"


 

[Sati]

6. Imajte na umu dah

Korisno je imati neku tačku fokusa za svoju pažnju, nekakvo sidro koje će nas vezati za sadašnji trenutak i povući natrag kada um odluta. Dah može izuzetno dobro poslužiti u ovu svrhu. On može biti naš istinski saveznik. Usmeravajući svesnost ka disanju, podsećamo sami sebe da smo ovde sada, tako da smo u prilici da se potpuno probudimo za sve ono što se već događa, šta god da je to.

Naš dah nam može pomoći da uhvatimo svoje trenutke. Začuđujuće je da više ljudi ne zna za ovo. Na kraju krajeva, dah je uvek ovde, tačno ispod našeg nosa. Čovek bi pomislio da ćemo, pre ili kasnije, makar pukim slučajem shvatiti njegovu korisnost. Čak imamo i izraz: „Nisam imao ni trenutak da predahnem“, koji nam nagoveštava da trenuci i dah mogu biti povezani na zanimljiv način.

Da biste iskoristili disanje radi negovanja sabranosti, samo se okrenite fizičkom osećaju koje ono stvara... osećaju daha koji ulazi u vaše telo i osećaju daha koji izlazi iz tela. To je sve. Samo osetite svoj dah. Dišete i znate da dišete. To ne znači nikakvo duboko disanje ili nastojanje da osetite nešto specijalno, a ni razmišljanje da li sve to radite onako kako treba. To ne znači razmišljanje o vašem disanju. Radi se o goloj pažnji na dah, koji ulazi i izlazi iz tela.

Sve ovo ne mora da traje dugo. Da bi vas dah vratio u sadašnji trenutak dovoljan je delić sekunde, samo pomeranje fokusa pažnje. Ali vas velika avantura očekuje ukoliko date sebi malo vremena da nanižete te trenutke svesnosti jedan na drugi, dah za dahom, trenutak za trenutkom.

Pokušajte: da ostanete sa čitavim jednim udahom dok ulazi u telo i čitavim jednim izdahom dok izlazi, održavajući svoj um otvorenim i slobodnim tokom samo tog jednog trenutka, samo jednog udaha i izdaha. Ostavite postrani sve ideje da negde stignete ili postignete da se nešto dogodi. Samo se uvek iznova vraćajte na dah kada um odluta, povezujući tako međusobno trenutke sabranosti, dah za dahom. Pokušajte s vremena na vreme čak i sada dok surfujete internetom.

Kabir kaže: Učeniče, kaži mi, šta je to Bog?
On je taj dah unutar daha.
(Kabir)

[Sati]

7. Praksa, praksa

Zaista pomaže ako je održavamo. Kako počinješ da se sprijateljuješ sa svojim dahom, vrlo brzo vidiš da je rastresenost svuda. Tvoj dah te uči da ne samo da rastresenost ide zajedno sa tvojom unutrašnjom teritorijom, već da ona jeste ta teritorija. On to postiže tako što ti, uvek iznova, pokazuje da nije tako lako ostati sa dahom, čak i kad to želiš. Mnogo stvari nas ometa, odvode nas negde drugde, sprečavaju da se skoncentrišemo. Vidimo da je um tokom svih ovih godina postao pretrpan, slično nekom tavanu, sa pohabanim torbama i odbačenom starudijom. Već samo to otkriće je veliki korak u pravom smeru.

[Sati]

8. Praksa ne znači uvežbavanje

Koristimo reč "praksa" da bismo opisali negovanje sabranosti, ali se tu ne radi o njenom uobičajenom značenju neprekidnog uvežbavanja kako bismo bili sve bolji i bolji, tako da će naše izvođenje ili takmičenje biti što je moguće bolje.

Praksa sabranosti znači da smo u svakom trenutku posvećeni tome da budemo prisutni. Nema "izvođenja". Postoji samo ovaj trenutak. Ne trudimo se da popravimo ili da dobijemo bilo šta drugo. Čak ne jurimo ni za nekakvim specijalnim uvidima i vizijama. Niti sebe prisiljavamo da budemo smireni, opušteni, da ne komentarišemo stvari. A svakako ne promovišemo samosvest, niti se prepuštamo opsednutosti samim sobom.

Umesto toga, jednostavno pozivamo sami sebe da se suočimo sa ovim trenutkom u punoj svesnosti, s namerom da pri tome otelovljujemo, najbolje što možemo, jednu okrenutost miru, sabranosti i balansu upravo ovde i sada.

Naravno, uz stalnu praksu i pravu vrstu čvrstog, a ipak blagog napora, taj mir, sabranost i balans se razvijaju sami po sebi, zahvaljujući našoj posvećenosti da boravimo u mirovanju i da posmatramo bez reakcija, bez komentarisanja. A tada razumevanje i uvidi, duboki doživljaji mira i radosti, zaista dolaze. No, bilo bi netačno reći da mi vežbamo zato da bismo stigli do takvih iskustava ili da ako ih više imamo, to je bolje nego da ih imamo manje.

Duh sabranosti jeste praksa radi same prakse i uzimanje svakog trenutka onako kako na dolazi – bilo da je prijatan ili neprijatan, dobar, loš ili ružan – a onda radimo sa njim zato što je upravo on ono što je prisutno sada. Sa takvim stavom, sam život postaje praksa. I tada, umesto da radimo praksu, može biti preciznije reći da praksa radi nas ili da sam život postaje naš učitelj meditacije i naš vodič.

[Sati]

9. Ne morate da menjate svoj način života da biste vežbali

Dve godine koje je Henri Dejvid Toro proveo kraj jezera Volden su bile, pre svega, jedan lični eksperiment sa sabranošću. Odlučio je da stavi svoj život na kocku, kako bi se napajao čudom i jednostavnošću sadašnjih trenutaka. Ali vi ne morate da menjate svoj način života ili nalazite neko specijalno mesto da biste praktikovali sabranost. Dovoljno je da obezbedite malo vremena u svom životu za mirovanje i ono što zovemo ne-činjenje, te da se fokusirate na svoj dah.

Čitavo jezero Volden jeste unutar vašeg daha. Čudo smene godišnjih doba jeste unutar daha; vaši roditelji i deca su unutar daha; vaše telo i um jesu unutar daha. Dah je tok koji povezuje telo i um, povezuje nas sa našim roditeljima i našom decom, povezuje naše telo sa telom spoljašnjeg sveta. To je tok života. I nema u tom toku ničega izuzev zlatnih ribica. A sve što nam je potrebno da ih vidimo jasno jesu naočare svesnosti.

Vreme je samo potok u kojem pecam. Njime se napajam;
ali dok pijem, vidim i peskovito dno
i otkrivam koliko je plitak.
Njegova uska traka klizi sve dalje,
ali večnost ostaje.
Zaronim bih dublje;
ribe na nebu,
čije dno je posuto zvezdama.

(Toro, Volden)


U večnosti zaista postoji nešto istinito i uzvišeno.
Ali sva ta vremena i mesta i događaji su ovde i sada.
Sam Bog kulminira u sadašnjem trenutku,
i nikada božanstveniji biti neće, do kraja vremena.

(Toro, Volden)

[Sati]

10. Buđenje

Odlučiti se za formalno praktikovanje meditacije tako što ćete svakoga dana odvojiti vreme za nju ne znači da neće više biti u mogućnosti da razmišljate, da idete svojim poslom i obavljate razne stvari. To samo znači da je sada veća šansa da znate šta radite, jer ste se zaustavili nakratko i posmatrate, osluškujete, razumete.

Toro je to sve video veoma jasno boraveći kraj jezera Volden. Njegova poslednja poruka u knjizi koju je pri tome napisao: „Samo nam onaj dan osvane za koji smo se probudili.“ Ako želimo da razumemo stvarnost našeg života u trenutku u kojem ga i živimo, biće neophodno da se probudimo za svoje trenutke. Inače, čitavi dani, čak čitav život, može nam promaći neopaženo.

Jedan praktičan način da to učinimo jeste da pogledamo druge ljude i zapitamo se da li zaista vidimo njih ili svoje misli o njima. Ponekad naše misli deliju kao naočare za snove. Kad ih stavimo, vidimo decu iz snova, muža iz snova, ženu iz snova, posao iz snova, kolege iz snova, ljubav iz snova, prijatelje iz snova. U stanju smo da živimo u sanjanoj sadašnjosti radi sanjane budućnosti. I ne znajući to, bojimo sve, ostavljajući svoj pečat na svemu tome. I dok se stvari u snu mogu promeniti i stvoriti iluziju da su verne i prave, ipak je to samo san u koji smo zarobljeni. No, ako skinemo naočare, možda ćemo, ali samo možda, biti u stanju da vidimo malo preciznije to što je ispred nas.

Toro je osetio potrebu da se povuče u samoću na duže (ostaje je kraj jezera Volden dve godine i dva meseca). „Otišao sam u šumu zato što sam želeo da živim slobodno, da se suočim samo sa osnovnim činjenicama života i vidim mogu li da naučim to što one imaju da me nauče, a ne, kada dođe trenutak da umere, da otkrijem da nisam ni živeo.“

Njegovo najdublje uverenje: “Uticati na kvalitet dana, to je najveća od svih veština… Nikada do sada nisam sreo čoveka koji je bio potpuno budan. I kako bih ga uopšte mogao pogledati u oči?”

Pokušajte: Zapitajte sebe s vremena na vreme: „Jesam li budan sada?“

Moje unutra, saslušaj me
najveću duh,
Učitelj, jeste blizu,
probudi se, probudi se!
Na noge se diži --
kraj uzglavlja ti stoji, ovog trenutka.
Spavao si milionima i milionima godina.
Zašto se ne bi probudio ovoga jutra?

(Kabir)

[Sati]

11. Ne komplikuj

Ako odlučiš da počneš da meditiraš, nema potrebe da drugima pričaš o tome, da objašnjavaš zašto to radiš i šta to radi tebi. U stvari, nema boljeg načina da uzalud trošiš svoju tek probuđenu energiju i entuzijazam za praksu i ometaš sopstvene napore tako da oni ne dosegnu dovoljnu snagu. Zato je najbolje da meditiraš bez ikakvog oglašavanja.

Svaki put kad osetiš snažan poriv da govoriš o meditaciji, kako je ona čarobna ili kako je teška, šta čini za tebe ovih dana ili šta ne čini, kada poželiš da nekoga uveriš da je to prava stvara za njega, posmatraj to samo kao još malo razmišljanja i idi da još malo odmeditiraš. Taj impuls će proći i svima će biti bolje – naročito tebi.