Poglavlje 9
MEDITACIJA NA SMRT (MARANASSATI)
Objašnjenje i instrukcijeVečeras ćemo razmotriti pitanje smrti. Ovo je još jedan tip refleksivne meditacije koji se kombinuje sa meditacijom sabranosti. To je poslednja od četiri pomoćne meditacije koje ćemo predstaviti na ovom kursu.
Loš znak?Smrt je tema o kojoj mnogi ljudi radije ne bi da razgovaraju, naročito u nekim drugim kultura i religijama. Mnogi diskusiju o smrti smatraju lošim znakom, neprijatnom i nesrećnom. Smrt kao tamna strana života se smatra neprikladnom temom konverzacije. Ljudi su svoju svest o neminovnosti smrti skloni za sakriju iza ogromnim maštarija i teorija. Oni u stvari pokušavaju da tu činjenicu potisnu iz svoje svesti. Tako um biva obmanut intelektom. Obmana postepeno postaje uverenje. Ovakva percepcija smrti, međutim, izgleda da je postala opšteprihvaćena.
Budin način razmišljanja je drugačiji i u ovom slučaju nasuprot većini. On je rekao: „Smrt je još jedan objekat meditacije“. Mi bi trebalo da je prepoznamo, prihvatimo i pokušamo da razumemo. Buda je svoje učenike podučavao da ako želimo da iskorenimo mentalne nečistoće i tako dostignemo mir, moramo ostati budni i razvijati oštru sabranost na smrt. Možemo li umaći smrti? Svakako da ne. To je jedan neizbežan proces, kroz koji svako od nas mora da prođe.
Ljudi ne vole da govore o tome, zato što je boje smrti. Ovo važi za svakoga. Neki ljudi takođe misle da takvi razgovori mogu prizvati smrt i naneti ih bol. Buda, međutim, kaže da strah od smrti postoji tamo gde nema uvida u nju. Ako o njoj ne razgovarate, nećete je ni razumeti. Upravo zbog toga meditacija na smrt ima smisla i vredi je praktikovati, koliko god zastrašujuće to moglo zvučati. Ovakav Budin pristup odobrava i zapravo prihvata i savremena psihoterapija.
Strah od smrtiZamislite da u ovoj sobi nema svetla, niti bilo kakvog zvuka. Ako u tom mraku naiđete na parče konopca, možete pomisliti da je to zmija i veoma ćete se uplašiti. To je zato što ne vidite dobro šta je zaista to. Ako naiđete na mačku, možete pomisliti da je to duh, jer ne vidite najbolje šta je pred vama. Samo spekulišete na osnovu zvukova koje pravi mačka i stvarate u sebi strah. Mučno je biti u mraku, jer mrak nas sprečava da vidimo mnoge stvari. Međutim, mrak biva automatski odagnat kada se pojavi svetlost. Potrebno nam je svetlo koje pomaže da vidimo konop kao konop, a ne da mislimo da je to zmija. Ovo je istina čak i kada se radi o stvarima kao što je smrt. Moramo da je razumemo, da znamo kakva je i kakav je strah od smrti. Razumevanje je nalik onoj svetlosti.
Mnoge su religije, vekovima, pokušavale da reše tajnu smrti i straha koji je uz nju nužno povezan. Izlazile su sa različitim filozofijama šta je to smrt, kako bi razvejale strah u umovima ljudi. Svesno ili nesvesno, uvek osećamo pretnju smrti. Bez obzira koliko je ignorisali, ona je činjenica života. Buda je govorio da moramo imati hrabrosti da je analiziramo i o njoj razmišljamo. Ta hrabrost dolazi kroz sabranost. Mnoge religije predlažu ono što one smatraju rešenjem filozofskog problema sa kojim se suočavaju ljudi koji žive u strahu od smrti.
U vremenu pre Bude u Indiji ljudi su govorili da kad neko umre, to je kao da menja odelo, onako kako mi to radimo svakog dana. Na isti način, trajna duša navodno stalno menja telo u kojem je, prelazeći iz jednog u drugo. Verovali su u reinkarnaciju. Dakle, ideja ponovnog života posle smrti postojala je čak i pre Budinog vremena. Ona je snažno isticana u ranim delima kao što su Upanišade. Tamo se kaže da kad neko umre i duša pronađe neko drugo telo, ciklus rađanja i umiranja (samsara) se nastavlja. Dakle, i ideja samsare je već bila tu. Takođe su govorili da oslobođenje ili moksha dolazi kada individualna duša (svaki čovek, verovalo se, poseduje sopstvenu dušu, atman) biva ponovo sjedinjena sa univerzalnom dušom, koja se nazivala brahman. Kada se te dve duše spoje, tada nema više ni individualne, ni univerzalne duše. One postaju jedno. Prema Upanišadama, kada vidite dvojstvo, to je iluzija. To je bio deo napora da se ukloni strah od smrti. Nemate čega da se plašite, jer ste jedan korak bliže ujedinjenju sa univerzalnom dušom, koja je večna. Ljudi se plaše prolaznosti, prestanka, nestanka, odlaska. Zato, pokušavaju da smisle nešto što će biti večno. I premda ljude uče da se vezuju za te ideje zasnovane na verovanju u nešto što je večno, strah je još uvek tu.
U svim abrahamskim religijama, kao što je judaizam, islam ili hrišćanstvo, postoji samo jedno rođenje posle smrti, za koje se pretpostavlja da će se dogoditi na Dan strašnog suda – kada će svaki čovek biti ujedinjen sa Bogom, Tvorcem, koji će mrtve prevesti u stanje besmrtnosti. I ovo vidim kao pokušaj da se odagna strah od smrti. Strah jeste stvaran. Strah od smrti u vama, strah u meni, strah u svakom ko prođe ovom ulicom, veoma je stvaran. Sve ove filozofije formulisane su sa jednim ciljem: smanjiti strah od doživljaja smrti. S vremena na vreme, sve ove teorije mogu pružiti ljudima osećaj sigurnosti u životu, ali nažalost vrlo su mala pomoć kada se suočimo sa stvarnim trenutkom smrti. Mislim da pravi problem nije smrt kao takva, već strah od nje. Zato ćemo danas razmotriti strah od smrti, a ne smrt samu. Zamislite, ako čitav život treba da proživimo u senci straha od smrti, kako uopšte možemo da uživamo u njemu? Može li tada postojati u umu stvarni mir? I pre nego što je smrt zaista došla, poraženi smo već samim strahom od nje.
Strah od smrti jeste strah od budućnosti, koji rezultira time da nismo u stanju da živimo potpuno u sadašnjem trenutku. Strahujemo i brinemo se da ćemo izgubiti ono što imamo, nespremni da prihvatimo da stvari jesu prolazne. Bolno je i obeshrabrujuće kad pomislimo kako moramo ostaviti za sobom sav naš mukom stečeni imetak i ugled i onda odemo. Budućnost uvek izgleda pomalo neizvesna za ljudska bića. Zaista, neizvesnost je glavna karakteristika života posle smrti. Budizam kaže da bez potpunog prihvatanja neizvesnosti vezanih za smrt, život nikada ne možemo osetiti kao siguran. Život je, naravno, po samoj svojoj prirodi nesiguran. Međutim, moguće je osećati se sigurnim u sred nesigurnosti, pod uslovom da razvijemo svoj um, radeći sa strahom od smrti ovde i sada, dok još uvek mnogo imamo vremena za življenje.
Budistički pristup smrtiPored različitih tehnika meditacije, uključujući i vipassanu, postoje učenja u okviru budizma kao što su ona o kammi i preporađanju, koja pomažu da se smanji strah od smrti. Međutim, ovde ćemo strahu od smrti prići iz ugla vipassana meditacije. U toj vrsti meditacije jedan od principa jeste da počnemo na stvari da gledamo iz ugla onoga što najbolje poznajemo i potom napredujemo ka onome što poznajemo manje. Ono što ovde najbolje poznajemo jeste strah. On postoji u vama, meni, svakom od nas. Otuda, moramo početi analizirajući taj strah. Ne polazimo od onoga što je nepoznato, na primer život posle smrti i sve tajne sa time povezane. Ako je to nepoznato, kako možemo odatle krenuti? Hoću da kažem da uprkos svih teološkim pojmovima, uključujući i one u okviru budizma – ideja raja, ideja Brahma loka, nebeskog sveta, ideja preporađanja kao ljudsko biće, koja pretpostavlja da barem u teoriji postoji život posle smrti – ogroman strah još uvek okružuje smrt. Dakle, umesto da kontempliramo manje poznato kao što je preporađanje, počećemo od onoga što najbolje poznajemo, a to je strah od smrti. Kada razumemo ili shvatamo šta je strah, tada više nećemo strahovati od smrt; dokle god da živimo, živećemo srećni. Zato promišljamo o smrti.
Drugi uzrok straha jeste gordost u svakodnevnom životu. Ponosimo se time ko smo, šta imamo, šta smo postigli kao osoba ili porodica, tako da počinjemo da se ponašamo kao da nikada nećemo umreti, da ćemo učiti sve što je potrebno da bismo zaštitili ono što smo postigli. Sa druge strane, saznanje da ćemo sa smrću moramo da napustimo sve to što smo postigli izgleda jednostavno zastrašujuće. Gordost je jedan od mnogih vidova vezivanja i prijanjanja.
Zbog te gordosti, mogu se isto tako očekivati tenzije i sukobi čak i između braćom i sestrama, kao i čitavim porodicama. Sledimo svoje egoistične sklonosti, često govoreći: „Želim to da uradim i nema šanse da ću od toga odustati“. Gordost! Vrlo često prepiremo se oko trivijalnosti. Ne želimo da slušamo o potrebama i brigama drugih, jer mislimo da ako to činimo, drugi će to smatrati našom slabošću i to vređa naš ponos. Ovakva situacija uvek stvara probleme na psihološkom, a onda i na socijalnom planu. Nekad s esa drugima ne raspravljamo o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, već pre oko unutrašnjeg otpora, koji obično formulišemo: „To je moja ideja, to je moja kultura“. Zato, kad ste suviše ponosni na svoju kulturu, nikada niste u stanju da uživate u drugim kulturama. To je gordost. Mladi ljudi na ovom kursu kao što su Tom, Zaw Zaw i Saw Mala, vi imate priliku da uživate u obe kulture, možda čak i u više od dve. Pri tome je najbolje stvari posmatrati iz budističke perspektive da ništa nije savršeno; dakle, nijedna kultura, bilo azijska, bilo zapadnjačka, nije savršena. Nijedna nije superiorna u odnosu na drugu. Obe imaju i prednosti i nedostatke. Kada život posmatramo na takav način, dobijamo više nego što gubimo. U suprotnom, ako se suviše ponosimo azijskom kulturom, nećemo biti u stanju da bilo šta baštinimo od kulture Zapada i obrnuto. Mnogo gubite na taj način. O ovoj vrsti gordosti ćemo govoriti promišljajući o smrti.
Pomanjkanje ispravnog stava jeste još jedno područje na kojem izrasta strah od smrti. U stvarnosti, smrt je u velikoj meri deo života; smrt treba posmatrati u kontekstu života, a život u kontekstu smrti. Sve ima svoj kontekst i nužno je da kontekstualizujemo svoj ugao posmatranja. Na primer, idemo na pogrebe, vidimo mrtvace. Ako ih ne gledamo u kontekstu života, ne vidimo potpunu sliku. Ako gledamo samo život, to nas može učiniti zaboravnim i arogantnim, ponašamo se kao da nikada nećemo umreti. Fokusiranje samo na smrt nam može doneti razočarenje, strah i pesimizam. Život i smrt su dve strane istog novčića.
Zaista je olakšanje znati da ćemo svi umreti – bez obzira jeste li milijarder ili siromah, vladar ili podanik, lekar ili pacijent, muškarac ili žena, odrastao ili dete. Užasavajuće iskustvo smrti nije ničija ekskluzivna svojina, niti ga je moguće izbeći.
Kontemplacija smrti nešto što nas može učiniti mudrim i omogućiti da na život gledamo ozbiljno. Kada je Sidhartha Gotama živeo kao princ, njegov otac se pobrinuo da ovaj nikada ne vidi starca, bolesnika, niti mrtvaca. Pošto je konsultovao astrologe, bilo mu je rečeno da će njegov sin jednoga dana napustiti dom i postati asketa u potrazi za večnom srećom. Pošto je želeo da ga sin nasledi na tronu, pobrinuo se da ga na svaki način zadrži u domu i do svoje 29. Godine on nikada nije video bilo šta što bi ga učinilo nesrećnim. Ali kada je ipak jednoga dana ugledao leš, starca i bolesnika i to jednom, samo jednom, to je bilo dovoljno da ga uveri da se nalazi pred pravim problemom, ali da je to problem i za čitav svet, uključujući i one njemu najdraže: njegovu porodicu. To ga je navelo da proživi najčudnija iskustva, da se odrekne prinčevskog života, sledi najpoznatija religijska učenja tada poznata u Indiji i podvrgne se najstrožijim asketskim vežbama.
Shvativši da se smrt javlja sve vreme, još dok smo živi u konvencionalnom smislu veoma je dobro pobediti strah od smrti. Stare ćelije našeg tela i neprekidno ih zamenjuju nove. Naučnici kažu da je takvih ćelija na milijarde. I um se menja na sličan način, ali mnogo brže. To je zakon prolaznosti, nešto što ej Buda uzeo kao krajnju istinu. Smrt se u tom smislu dešava ovde i sada. Važno je to uvideti i prihvatiti na naučni način.
U Budino vreme, Kisa Gotami, mlada majka, iznenada je izgubila svoje jedino dete. Nije mogla, niti htela da prihvati da je njeno dete mrtvo. Odbijala je da prihvati surovu stvarnost. Tragala je svuda za čudotvornim lekom, kako bi ga vratila u život. Razumljivo je d aje kao majka reagovala na takav način. To dete je za nju bilo sve.
Isto se desilo i Pataćari, mladoj ženi koja je izgubila dva sina, muža i roditelji za samo nekoliko dana na krajnje okrutan i neverovatan način. To je bilo previše za nju. Potpuno se slomila. Nije mogla podneti da se tako nešto događa njoj.
Sa stanovišta meditacije, patnja ove dve žene uvećala se zato što nisu mogle da prihvate ono što se dogodilo i uporno su to odbacivale. Njihova tuga je bila umnogostručena svaki put kad su tu činjenicu odbijale da prihvate u svom umu.
Obe su imale tu sreću da sretnu Budu lično i on je bio u stanju da ih ubedi da prihvate to što im se dogodilo, pokaže im kakve stvari zaista jesu. Kao što svi znamo na osnovu ovih dobro poznatih priča iz budističkog kanona, Buda je mudro zatražio od Kisa Gotami da mu donese seme gorušice kako bi napravio lek koji joj je potreban da oživi sina. Uslov je bio da seme mora poticati iz porodice u kojoj niko nikada nije umro. Odmah je krenula u potragu, da bi na kraju uvidela kako ne postoji takva porodica čiji nijedan član nije preminuo. To saznanje je Kisa Gotami dozvalo svesti, pokopala je svoje dete i vratila se Budi kako bi joj pokazao put ka besmrtnom. I Kisa Gotami i Pataćara prihvatile su ono što im se dogodilo i nedugo zatim postale plemenite učenice Budine. Pataćara se kasnije isticala među monahinjama po doslednosti u monaškim pravilima (Vinaya).
Vipassana meditacija je ta koja nam pomaže da uvidimo i prihvatimo stvari kakve jesu i tako ne stvaramo još više patnje na osnovu one već postojeće. To je cilj vežbanja sabranosti. Uz dovoljno sabranosti, Pataćara je bila u stanju da uvidi neprekidnu promenu u ovom svetu, kontemplirajući proticanje vode u potoku u kojem je htela da opere noge. Sada je bila u skladu sa prolaznim svetom, nije nikada očekivala da bude drugačiji nego što jeste. Želja da svet i njezin život budu ovakvi, a da ne budu onakvi, ugasila se. Do tada je prestala da se opire promeni koja jeste činila taj svet. Dostigla je mir u srcu, tu i tada, dok je svet nastavljao svojim putem. Te dve mlade žene ovaj svet više nije povređivao. One nisu izašle iz tog sveta, ali su svakako bile iznad svega u njemu, baš kao što se lotos izdigne iznad vode.
Promišljanja o stvarnosti smrtiPromišljanje o smrti pomaže da se umanji strah od nje i umu donese trajni mir. Sabranost pažnje na dah, kada se razvije, može nam pomoći da ostvarimo besmrtno stanje (nibbana) ovde i sada. Mnogo je uzroka smrti, kao što su različite bolesti i nesrećni slučajevi: čovek zbor nekog razloga može ubiti drugog čoveka; životinja vas može povrediti i postati uzročnik smrti. Dok spavamo, jedemo ili radimo i dok smo na kopnu, moru ili u vazduhu, smrt se može dogoditi u svakom trenutku. Ona nije predvidiva.
Buda Gotama je ispričao učenicima kako je Araka, jedan od prethodnih Buda, podučavao svoje učenike da razmišljaju o smrti. Na kraju je sumirao da je ljudski život kratak, sve bliži svom kraju, krhak, pun neispunjenih žudnji i strahova.
Araka Buda, koji je postao probuđen u vreme kad su ljudi relativno dugo živeli u odnosu na nas, izrekao je niz poređenja u vezi sa životom. „Život je nalik kapi rose na vrhu vlati trave, a koja nestane čim se sunce pojavi. Život je takođe poput prašine koju nemilosrdno spira obilna kiša. Linije povučena štapom po površini vode traje kratko, isto tako i život. Voda koja dugo teče u nizini može odjednom naići na liticu i bez trena zastajkivanja strmoglaviti se u ambis. I ljudski vek tako kratak i brzo prođe nalik bujici što se sjuri niz padinu. Snažan čovek koji skupi pljuvačku u ustima, pljune je slobodno i prirodno. Život je nalik kapi te pljuvačke koju je čovek ispljunuo. Komad mesa vrlo brzo izgori kad ga stavimo u tiganj koji se zagrevao ceo dan. Život je nalik tom komadu mesa. Traje, ali ne dugo. Kada je jednom životinja određena za klanje, svaki korak koji napravi približava je klanici; slično tome, život se uvek približava samo smrti. Ko se jednom rodi, smrti umaći ne može. Treba da razmišljamo kako ne možemo umaći smrti kako to niko drugi na svetu ne može.“
Uputstva za meditaciju na smrtSada ćemo da promišljamo o činjenicama života, naročito o smrti. Nadalje ću vam davati uputstva kako da meditirate na smrt. Biće četiri faze.
Prva fazaPrvo sebe podsetimo da je smrt u velikoj meri deo našeg života. Kraljevi i kraljice, premijeri, predsednici, glumci i glumice, bogati siromašni – možete li da zamislite da bilo ko od njih umakne procesu umiranja? Ako ne postoji način da umaknemo, čemu strah? Nekada kad odem na pogreb, zamišljam sebe da sam u kovčegu. Za mnoge ovo zvuči užasno i čak glupo. I meni je užasno. Međutim, to je način kojem sam podučen i ustanovio sam da se kroz takvu vežbu moj strah od smrti zapravo smanjio.
Takođe, možete videti šta se događa u srcima rođaka koji su ostali za pokojnikom. I razmotrite sada može bilo ko koga ste sreli – Vladar, podanici, lepi, ružni, muškarci i žene, obrazovani, neobrazovani, stari, mladi – mogu li oni to izbeći. Smrt je neizbežna za svakoga, i za bolesne i za zdrave. Smrt se može dogoditi u bilo koje vreme. Nema nikakvih garancija ili ugovorenog vremena. Smrt ne poznaje kalendar. Pošto nema garancija, potrebno nam je dobro osiguranje. Jurimo u osiguravajuće društvo, a i često pitamo: „Jeste li osigurani?“ Ljudi možda odgovore: „Potpuno sam osiguran. Imam dve, možda i tri polise“. Možda osećamo da nam treba još koja, jer što više mislimo o ranjivosti života, više uviđamo da se život ne može osigurati. Osećate olakšanje kad sklopite ugovor o osiguranju. Recimo da imam polisu životnog osiguranja. Ali ona nije za mene. Kad umrem, šta će se dogoditi sa tom polisom? Biće isplaćena onima koji su živi.
U prvoj fazi ključno je prepoznati da je smrt dobar deo života i da s emože desiti bilo kada, svakog dana i ne postoji nikakvo zakazivanje unapred. Majka ne može smasiti rođenog sina, niti sin majku.
Pre nekoliko nedelja sam bio na sahrani uglednog lekara, koji se iznenada razboleo i za nekoliko nedelja umro. Njegova žena, takođe lekar, tri kćerke i sin, svi su plakali. Međutim, on je ležao pred njima, bez ikakvog znaka života. Nije do njega dopirala njihova tuga i suze. Nije mogao više da ih vidi. Takva je priroda smrti. Bio je imućan, ali je morao sve da ostavi i ode. U tom smislu smrt jeste patnja. Buda je u svojoj prvoj propovedi rekao: „Smrt je bolno iskustvo“ – „maranam pi dukkham“. Bolno je za budiste, kao i za ne-budiste, za lekara i pacijenta, za monaha i nezaređenog, za starca, kao i za dete. Vladar je se plaši baš koliko i beskućnik. Ona je univerzalno iskustvo.
Živimo u strahu od smrti samo kada živimo u budućnosti. Kada posmatramo sadašnji bol, ne posmatramo onaj koji se još nije javio, dakle onaj iz budućnosti. Niti se fokusiramo na bol koji je prošao. Fokusirani smo na onaj sadašnji. Ako želite da naučite da živite u sadašnjosti, morate se fokusirati na sadašnji objekat. Vežbajte svoj um sa objektom koji se javlja u sadašnjosti. Strah od smrt postoji sada. Njega ćemo da posmatramo. Prva stvar, kao što sam upravo objasnio, jeste da razmotrimo smrt kao važan deo našeg života i činjenicu da joj niko ne može umaći. Može se desiti bilo gde, bilo kada, svakome i u bilo kojem obliku. Vipassana meditacija na vežba da živimo u sadašnjosti i otuda jeste put ka besmrtnom ovde i sada.
Druga fazaU drugoj fazi ćete ovo promišljanje primeniti na tačno određene ljude, Kada radimo meditaciju prijateljske ljubavi, polazimo od samih sebe. Ali sada to nećemo učiniti. Ako to uradimo, možda ćemo se uplašiti. Smrt je pojava koja plaši.
U ovoj fazi, misli o smrti ćemo primeniti na neutralnu osobu. Prisetite se ljudi prema kojima imate neutralan odnos, prema kojima ne osećate ni simpatije, ni odbojnost, recimo ljude koje srećete na ulici ili na autobuskoj stanici. Pogledajte tu grupu i potražite nekoga ko neće umreti, nekoga ko može izbeći tom procesu. Ima li takvoga?
Mislim da svi vi znate ser Džejmsa Goldsmita, milijardera, iz britanske Konzervativne partije. Mogao je da potpisuje čekove vredne milione ili čak milijardu. Kad je umro, kraj uzglavlja je bila samo njegova žena, a samo nekoliko ljudi je došlo na sahranu. Najstarija kćerka, koja je bila u Meksiku, nije čak bila ni obaveštena. Nije znala da joj je otac umro. Od te tačke nadalje, potpis ser Džejmsa Goldsmita više nije vredeo ništa. Banka više ne bi prihvatila njegov potpis. Milijarde koje je skupio za njega su bile bezvredne. To je realnost života. Koliko je život zastrašujući i koliko bolna je smrt. Isto to možete zamisliti za neku neutralnu osobu. Možete kao objekat uzeti grupu ili pojedinca.
Ako na bilo kojem stupnju meditacije osetite tugu ili strah, molim vas da uspostavite sabranost kao što smo vežbali u vipassana meditaciji. Kad se uplašimo, u vipassana meditaciji mi se okrećemo sopstvenom umu i u sebi registrujemo: strah, strah, strah. Kad smo uznemireni, registrujemo uznemirenost; kad osetimo strah, registrujemo: strah, strah, strah. Strah postaje objekat meditacije. Uplašenost je objekat meditacije. I ovo nam može odmah doneti olakšanje.
Treća fazaU trećoj fazi, fokusirate se na nekog ko vam je blizak i drag, a umro je. U mom slučaju, to može biti moj otac, najstariji brat i moja nećaka. Ako ste za nekoga čuli tek kad je umro, a niste ga upoznali za života, bolje je d aga ne odaberete, jer vam to verovatno neće pomoći da smrt vidite u pravom kontekstu. Svi moji bake i deke su umrli pre nego što sam se rodio. Pošto ih nikada nisam video, niti čak čuo kako su proživeli svoj život, ne mogu meditirati na njih. Zato ćete odabrati nekoga koga ste videli i živog i mrtvog. Kao što smo to već diskutovali, o smrti treba razmišljati u kontekstu života. Fokusirate se na nekoliko tačaka o tome kako su te osobe živele i kako su umrle. Tela im leže bez daha i bez života. A onda treće promišljanje je o osobama koje su vam bliske, ali su umrle.
Četvrta fazaČetvrta faza može biti malo teža za vas. Može biti i najteža. Ona znači primenu stvarnosti na vas same. Nećete uključivati nekoga koga volite ili ne volite. Ako uključite nekoga koga volite, bićete vrlo uznemireni. Ako je to neko koga ne volite, bićete vrlo srećni – to je ona vrsta sreće koja može biti puna osvete i zlovolje. Možda ćete biti u stanju da ih uključite na nekom kasnije stupnju, ali ne sada. U četvrtoj fazi, promišljate o sebi, kako živite svoj život i jednoga dana ćete ležati nepomični, u kovčegu.
Na ovom mestu bi trebalo da dodam jednu posebnu stvar, a to je ponuda da i mene uključite među svoje objekte meditacije. Razmišljaćete i primeniti stvarnost i na mene, osobu koja vas podučava meditaciji. To je važno. Video sam u mnogim zemljama, ljudi postanu vrlo vezani za svog učitelja, da postanu zaslepljeni i više ne obraćaju pažnju na druge učitelje. Ako ljudi odu u Burmu, u Mogok Vipassana Meditation Centar, neki od njih automatski nauče kako da kritikuju druge, kao što
Sunlun, Mahasi itd. To se događa u mnogim centrima. Za mene je poštovani
Sunlun Sayadaw veliki učitelj. Poštovani Mahasi Sayadaw je poznat. Poštovani Mogok Sayadaw je veliki učitelj. Sayagyi U Ba Khin je izvanredan. Poštovani Ledi Sayadaw i Anagam Saya Thet Gyi jesu takođe izvrsni. Poštovani Mingun Cetawun Sayadaw i Ka-thit-wai Sayadaw su čudesni. Poštovani Ađahn Mun i Ađahn Chah su odlični. Sve su to veliki učitelji. Takođe su veliki ljudi. Ali ne treba da zloupotrebimo njihovu veličinu i stvorimo slepu veru, pokvarimo svoju istraživački instinkt i počnemo da kritikujemo druge, što ovi veliki učitelji nisu činili. Vezanost ili čak i predanost učitelju može ljude učiniti slepima.
Sve sam vam ovo izložio i bili smo zajedno već nekoliko dana. Jednoga dana ja ću otići. Moram. To je realnost života. Zato se saberite i primenite realnost smrti na sebe, a potom i na mene, osobu koja vam daje poduku.
Za kraj, da još jednom ponovim instrukcije. Prvo treba da razmišljate o tome da je smrt deo života. Nema bekstva od nje i niko joj ne može umaći. Nema unapred zakazanog vremena smrti. Može nam doći u svakom trenutku. Kao što glineni vrč može biti razbijen u svakom trenutku, i mi smo u svakom trenutku ranjivi. Nalik smo plodu, koji svaki čas može otpasti sa grane. Sunce koje se popelo do zenita ima samo jedan put kojim može da nastavi, nadole ka zapadu. Isto tako, život ne vodi nigde drugde do smrti. To je stvarnost. Drugo uputstvo je da ovo razmišljanje primenite na neutralne osobe – grupu ljudi prema kojima ste neutralni, ljudima koje niti volite, niti ne volite. Pokušajte da meditirate o njihovom životu i njihovoj smrti. Treće, razmišljaćete o životu i smrti onih koji su vam bliski, ali su već umrli. Četvrto i poslednje, promišljaćete o istim stvarima vezanih za vas i mene.
Tekstovi iz Pali kanona Ima tekstova u Pali kanonu koji govore o promišljanju smrti. Ovo je jedan od takvih:
Salla sutta – Strela (Sutta nipata 3:8)1. Nesigurna je i nepoznata dužina života onih koji su podložni smrti. Život je težak i kratak, bremenit patnjom.
2. Ne postoji način da oni koji su rođeni izbegnu smrt. Kad im dođe starost, tu je i smrt. To je prirodan sled stvari za živa bića.
3. Kad plod dozre, stalno mu preti opasnost da otpadne. Isto tako, za one rođene i podložne smrti, postoji stalan strah da će umreti.
4. Baš kao što posude koje grnčari načine pre ili kasnije bivaju razbijene, tako se i život pre ili kasnije okonča smrću.
5. Mladi i stari, budalasti i mudri, svi bivaju zaustavljeni snagom smrti, svi na kraju skončaju mrtvi.
6. Među onima koje nadvlada smrt, te moraju da se sele u drugi svet, otac ne može da zadrži svoga sina, ni rođak rođaka.
7. Pogledajte! Dok rodbina posmatra i nariče, jedan za drugim svaki smrtnik odlazi poput vola na klanje.
8. Na taj način svet je pogođen smrću i propadanjem. Ali mudri ne nariču, shvativši pravu prirodu ovoga sveta.
9. Ko ne zna put kojim svi dolazimo i odlazimo, ko ne vidi ni početak ni kraj, naricanje mu je uzalud.
10. Ako bi od naricanja bilo neke koristi, tad bi i mudraci to radili. Samo budala povređuje samoga sebe.
11. Naricanjem i plakanjem um ne biva ništa mirniji, već se patnja samo uvećava, a telo povređuje.
12. Čovek postaje mršaviji i bleđi, nikom gore do njemu samom. Time ništa ne pomaže onome ko odlazi. Uzalud su žalopojke.
13. Ne oslobađajući se tuge, čovek se samo podvrgava još većoj patnji. Oplakujući mrtvaca, sebe stavlja u vlast tuge.
14. Pogledaj kako drugi dobijaju platu za svoja dela! Zato bića drhte, ispunjena strahom kad dođu pod vlast smrti.
15. Šta god da zamisle, ispadne da je na kraju sasvim drugačije. I tada je neminovno razočaranje. Pogledaj kakva je priroda ovoga sveta!
16. Ako čovek živi stotinu godina, čak i više, na kraju se ipak oprašta od kruga svojih rođaka i napušta svoj život u svetu ovome.
17. Zato, saslušavši savet arahanta, treba odustati od žalopojki. Ugledavši leš, treba da znamo: "Nikada više neće me sresti."
18. Kao što se vatra u zapaljenoj kući gasi vodom, isto tako i čovek koji je mudar, sa uvidom, znalac i prijemčiv, treba hitro da odagna tugu što se javlja, onako kako vetar oduva kuglicu pamuka.
19. Onaj ko traži svoju sreću, treba odlučno da iščupa strelu žalosti, čežnje i očaja.
20. A kad iščupa strelu, nevezan bilo čime, postići će smirenje uma; kad svaku tugu prevlada, slobodan je od nje i dostigao je nibbanu.
