Odgovor na
ovaj post (ova tema više priliči tematici).
Michael Parenti je zanimljiv utoliko što voli da "svaki kamen prevrne" i stalno preispituje status quo. Slušao sam nekoliko njegovih predavanja na youtube-u i ima zanimljivih ideja, ali u svojoj društvenoj kritici zna da ode predaleko, da skače na zaključak i tome slično, samo da bi isterao svoju glavnu tezu o "zloj vladi SAD-a". Problem sa time je što svaka vlada, a pogotovo takve jedne imperije kao što je SAD, ima štošta "na duši" pa nema potrebe da se preteruje, kako to Parenti često pada u iskušenje da čini. Na primer, ovde polazi od nekakve pesničke predstave Tibeta kao Šangri-La, pa nam onda dokazuje kako to baš i nije raj na zemlji. Ma hajde? A mi, eto, mislili da teče med i mleko i sve je savršeno, kad ono...
Činjenica je, i to treba jasno reći jer se retko spominje, da niko na Zapadu ne želi da se zaista potpuno posveti rešenju tibetanskog problema, jer niti Tibet ima nafte, niti se sa Kinom sme biti nepromišljen (pogotovo ovo drugo). Zapadu to pitanje služi za opipavanje pulsa Kine i povremeno provociranje, kao i za stalno podsećanje kako je Kina opresivna država i tome slično. A sve to zato što Kina ne želi da (ekonomski) igra po pravilima Zapada. S druge strane, o (ogromnim) problemima u Indiji se retko govori jer je to, pobogu, "najmnogoljudnija demokratija na svetu", pri čemu ono "demokratija" ne znači ništa drugo nego da je Indija širom otvorila vrata zapadnom kapitalu. Kina to ne radi toliko otvoreno, čak manupuliše kursom juana prema dolaru u svoju korist, što je za Zapad neoprostiv greh.
Parenti želi da razdrma standardnu sliku koju Zapad projektuje, i ja to razumem. Zvanična mantra je kako je Kina opresivna, uništava i kulturu i ljude na Tibetu, vlada gvozdenom pesnicom i slično. Ali Parenti se ovde ne zadovoljava podsećanjem kako je Kina na Tibetu dizala škole i bolnice i kako je radila na modernizaciji tog dela zemlje, već ide dotle da predstavi Kinu kao nekakvog dobrotvora kakav se samo poželeti može, a kojeg nezahvalni Tibetanci ne poštuju zbog sve toga, već se bune protiv sopstvenog prosperiteta. Kao da i sama Kina nije imala svoje katastrofalno neuspele društvene projekte pod Mao Ce Dungom, kao da kineski seljak nije patio koliko i ovaj ovde opisani tibetanski. Pri tome ne zaboravimo da Kina i pored zvanično komunističke ideologije, koja ne bi trebala praviti razlike među narodima/etnicitetima ipak krajnje loše tretira manjine i u Ujgur oblasti, pa tako i na Tibetu (ovo je Parenti, istini na volju, spomenuo ovde).
Ukratko: naravno da Tibet nikad nije ni bio Šangri-La i da su SAD finansijski pomagale Tibet, tj. Dalaj Lamu, da bi se ovaj odupirao kineskoj komunističkoj vlasti, ali nisu ni Kinezi doneli "vrli novi svet" - kineske modernizacije i reforme su propadale kako u užoj Kini, tako i na Tibetu, a tretman ne-Kineza je bio očajan kao i u drugim delovima gde žive manjine.
Što se tiče jezuita i iluminata i tome slično, naravno da je svako vreme imalo (kao što i naše vreme ima) svoje interesne grupe koje su vršile pritisak, manje ili više javan, na zvanične vlasti kako bi one sprovodile politiku koja odgovara tim interesnim grupama. Uticaj religije konstantno slabi, samim tim i njihovih grupa. Činjenica da su mnoge crkve i dan danas izuzete od plaćanja poreza ih čini idealnim za pranje novca u astronomskim količinama (samo Mormoni u SAD obrću milijarde za koje nikome ne odgovaraju, ko zna koliki su iznosi u pitanju u Evropi). Kojekakve maštarije koje nastaju na tu temu zaista nisu vredne ničije pažnje. Ali lakše je izmaštati neku naučno-fantastično-misterioznu teoriju nego iščitavati svojevremeno tajne dokumente raznih agencija SAD-a (oznaka tajnosti se skida posle 25 godina) i mukotrpno slagati mozaik, što javnih što tajnih, interesa SAD-a. To je em teško, em suviše ovozemaljski, u odnosu na misteriozni triler koji ispisuju iluminati, Tesla, jezuiti, vanzemaljci, faraoni i tome slično.
