Skeptik sam prema teorijama koje objašnjenje traže u bilo čemu onostranom - onostrano mi deluje kao ona slamka za koju se davljenik hvata. Mislim da je ljudska priroda više nego dovoljna da se objasni istorija, kao što je evolucija dovoljna da se objasni poreklo ljudi, bez upliva reptila iz svemira ili božanske intervencije. Objašnjavanje naučnih prodora time što je Tesla (i njemu slični) bio vanzemaljac iz sazvežđa XY nije nikakvo objašnjenje, već zapravo odlaganje objašnjenja - dakle, Teslina inventivnost ili genijalnost je sada elegantno objašnjena time što je on reptilski uljez iz okoline Sirijusa, ali ostaje pitanje otkud sve to reptilima - njih su pretpostavljam "oplemenile" hobotnice iz okoline Andromede? I reptili, po svemu sudeći, imaju svoju onostranost...
Što se tiče teorija zavere, propagandni majstori umeju da svaku dovoljno veliku kritiku obeleže kao teoriju zavere i onda tu kritiku povežu sa vanzemaljskim reptilima. Zanimljiv tekst je bio objavljen u Politici:
Zorica Tomić
TEORIJA ZAVERE
Da li je najveći učinak neoliberalne mantre novog svetskog poretka i njenih spin doktora u tome što su nas ubedili da smo kao individue nemoćni
Do skora smo verovali da su retki entuzijasti, koji su sa strašću istraživali „tajne projekte” belosvetskih zaverenika, u svojoj „intelektualnoj razbarušenosti” i bujnoj mašti preterivali ukazujući nam na skrivene strukture moći koje pretenduju da savremeni svet organizuju saglasno svojim (ekonomskim?) ciljevima.
Sada, međutim, povremeni javni (samit G20) i tajni (Bilderberg) susreti na kojima u maniru „brejnstrorminga” (što je inače marketinški termin za „mozganje”), oni koji sebe smatraju „svetskim moćnicima” kalkulišu budućnošću čovečanstva ili pojedinih regija, postali su sve učestaliji. Nedvosmisleno pokazujući da su naša znanja o socijalnim kretanjima, modernom pojmu politike ili o funkcionalizovanju medija, očigledno ili pogrešna, ili nedostatna.
Da stvar bude zanimljivija, najnoviji u seriji sličnih (tajnih) „samita” globalno orijentisanih ka (ne)rešavanju različitih aspekata krize, dogodio se nedavno u Americi, omogućavajući među ostalima Bil Gejtsu, Džordžu Sorosu i Opri Vinfri da razmotre problem „prenaseljenosti planete” kao glavnu temu pomenute „agende”. Kako je vest o sastanku ipak došla u medije, učesnici skupa su posežući za nekom vrstom alibija, objasnili da je svrha samita, zapravo, da pametno i u humanitarne svrhe investiraju deo svojih ogromnih bogatstava.
Jer u brizi zbog prenaseljenosti planete, uz koju sasvim prirodno paše i pitanje o resursima, kao i veoma zgodna nova „ekološka paradigma”, krijumčari se ideološki konstrukt u kojem tema pročišćenja sveta – od nepodobnih ideologija, preko vitalnih naroda, do „inferiornih” nacija, otvara se prostor za nesmetano renoviranje jedne opuštene, mekane, gotovo lahoraste rasističke doktrine.
Činjenica da makar i pod plaštom „humanitarne pomoći” jedna mala grupa bogataša razmatra problem „prenaseljenosti planete” u najmanju ruku deluje zastrašujuće. Iako ova „tematska sesija” neodoljivo podseća na onu vrstu jezivog strateškog planiranja u sferi demografije, koje je svojevremeno, uzdajući se u ideološki konstrukt vrednovanja nacija saglasno ideji o „napretku”, istorijskim korenima, ili kulturi, sprovodio ozloglašeni Hitlerov režim, ona pokazuje još jedno svoje lice.
Iako, naime, sprega projekta kontrole rasta stanovništva, sa pomaganjem siromašnima i gladnima, deluje providno i cinično istovremeno, ona ukazuje na ozbiljnost značenja i upotrebe termina „teorija zavere” (čiji je inače autor čuveni britanski filozof Karl Poper). Čini se da je pomenuti termin i smišljen upravo zato da bi diskreditovao, marginalizovao i time opozvao svaku pomisao da zavere možda zaista ima. Zar nije lansiranje termina „teorija zavere”, posebno u njegovom pejorativnom značenju, jedan od najlucidnijih instrumenata upravo onih institucija ili interesnih grupa, koje bi familijarizovanjem sveta sa ovim pojmom trebalo da prikrije projekte koji su mu u osnovi? Zar nije termin „teorija zavere” i konstruisan zato da bi svako ko pomisli da neko recimo namerno proizvodi viruse i sprovodi eksperimente in vivo, da nikakav avion nije udario u zgradu Pentagona, ili da su međunarodni sukobi zapravo samo dobro odigrane štete, što je uostalom i elaborirano u filmu „Psi rata”, bio jednostavno simbolički isključen kao diletant, amater ili neznalica? Imaju li pravo brojni komentatori svetskih medija, kada u svojim tekstovima kritički orijentisanim prema glavnom tematskom toposu pomenutog samita, izražavajući otvorenu bojazan od sve intenzivnijih i češćih indukovanja kriza, zapravo upućuju na svojevrsno „zavereničko” delovanje finansijskih moćnika?
Drugi učinak „teorije zavere”, međutim, čini se još opasnijim. Medijsko ovekovečivanje „tajnih sastanaka”, ta kalkulisana transparencija „tajne”, sve češće i sve otvorenije „curenje” informacija, odluka, i planova, demonstrativno poziranje za uspomenu i dugo sećanje predstavljaju svojevrsno spinovanje ideje da je danas „politika zavere” zapravo horizont koji se ne može prevazići.
Tako se pokazuje da je, uprkos deklarativnom zalaganju za načela demokratije, za principe liberalnog građanskog društva, suverenost država i slobodno tržište, najveći učinak neoliberalne mantre novog svetskog poretka i njenih spin doktora u tome što su nas ubedili da smo kao individue nemoćni, i da je naš glas, ma kome ga dali, u stvari beznačajan.
Ali da li je već i samo raskrinkavanje vladajuće „ideologije odustajanja”, prvi korak ka renoviranju politike otpora?
kulturolog
Zorica Tomić
objavljeno: 29/05/2009
