- Složio bih se da diskutiramo samo onih spornih 8 pravila, i to jedno po jedno, pa dokle stignemo:
(cit.) 1. Ako je monahinja zaređena duže od monaha, ona ipak mora da njemu iskaže poštovanje, a ne obrnuto.
pitanje: Kako je moguće prihvatiti ovu očitu diskriminaciju, ako je poštovanje (etička spoznaja) [/font]- (2) ispravne namjere - jedan od tri dijela 8-strukog puta?!
A sad da se vratim temi.
Oko tih osam pravila se kao što sam već rekao među budistima vode žučne debate, napisani su tomovi rasprava i svaka strana ima svoje argumente. Naravno, niko nikog nije ni u šta ubedio, kao što je to i red u ovakvim situacijama
Zato, sve što mogu je da iznesem svoje mišljenje o pravilu da
1. Ako je monahinja zaređena duže od monaha, ona ipak mora da njemu iskaže poštovanje, a ne obrnuto.
Iz današnje perspektive nama se to čini kao diskriminacija. I prvo što nam pada na pamet je pitanje: Kako je Buda u svom bezgraničnom saosećanju mogao da uvede jedno takvo pravilo.
Ali pre nego što krenemo da zaključujemo, da prvo vidimo šta prakitčno znači to pravilo? Dakle, kad se sretnu monahinja i monah, ona prva treba da ga pozdravi sklopljenim dlanovima. Ali samo ako je dostojan poštovanja, kako navodi Buda na drugom mestu u Vinayi. Dakle, polni kriterijum nije apsolutan, već je iznad njega etički, kako bismo i očekivali. Dalje, kada se dvoje sretnu, trebalo bi da postoji neko jasno pravilo kako se odvija komunikacija, kao što je među laicima pravilo da mlađi prvo pozdravi starijeg ili muškarac ženu. U Sanghi je pravilo da monahinja prva pozdravi monaha iako je duže zaređena. Koje bi drugo, bolje pravilo moglo da se uvede? Da kraće zamonašeni pozdravlja duže zamonašenog, bez obzira na pol. Nije loša ideja, ali kako bi to izgledalo u praksi. Sretnu se monahinja i monah, oboje u žutim ogrtačima, obrijane glave, ali nemaju na ramenima činove, tako da nije odmah jasno ko je stariji po "stažu", pa moraju prvo to da utvrde. No ne mogu odmah da krenu s neba pa u rebra, što bi se kazalo, pa prvo krenu uvodne fraze tipa: Dobar dan. Kako ste? O otkud vi. Ma evo ja iz prošnje hrane, pa me zadržali neki laici, bla bla bla. I onda krene glavno pitanje: Jelte a koliko ste vi zaređeni? Hm, imam 6 vassa. Jao, što je to zgodno, isto imam i ja! I šta ćemo sad? Ko koga prvi
itd. itd. Priči nikad kraja.
Da može i tako, al nije baš podsticajno za negovanje unutrašnjeg mira. Mnogo je praktičnije odrediti prioritet u pozdravljanju u skladu sa nekim već na prvi pogled vidljivim kriterijumom i stvar rešena.
Naravno, moglo je da se uvede i suprotno pravilo: da muškarci prvi pozdravljaju žene. No, nekako podozrevam da bi onda argument bio: Da, ali prvo je nastala muška sangha, pa tek onda ženska. I tako raspravi nikad kraja. Učitelj je izgleda morao negde da preseče
A svako ulazi u Sanghu dobrovoljno, unapred upoznat sa pravilima, pa sad, ko se odluči odluči.
Ono što je meni takođe ovde bitno je da mi kao laici raspravljamo o stvarima koje se tiču monaha i monahinja. Zato je možda bolje pitati njih, oni bi trebalo d abolje znaju od nas. Tako, gledišta koje mi se dopalo je i ovo, jedne monahinje:
""Nisam bila ubeđena (a nisam ni sada) da su garudhamme (ovih 8 pravila) nešto što je izrekao Buda. Postoje neki čudni odlomci u Mahaparinibbana sutti koji me navode na takav zaključak. Bilo kako bilo, pošto nemam dokaz ni za to da je Buda odredio ta pravila za Mahapađapati i ceo red monahinja, a ni za to da nije, odlučila sam da pokušam da ih se pridržavam koliko god mogu u ime mira i sklada. Ako ih je uveo Buda za sve monahinje, tada su ona zvedena sa više ljubavi, mudrosti i saosećanja nego što ću ikada biti u stanju i da zamislim. Ako u ovom trenutku ne vidim korist od njih, to ne znači da je i nema. Dakle, imala sam poverenje i pokušala sam.
Na moje iznenađenje, ispostavilo se d ami se ona dopadaju i da sam počela sve više da ih cenim, d auviđam korist od njih: upravo unutrašnji mir i sklad.
U Tajlandu nema previše monaha koji vrede pozdrava, verujte mi. Živim u velikom manastiru i monahe srećem kad idemo da prosimo hranu. Imama sreće da mi posuda visi na remenu koji prebacim iza glave, tako da su mi ruke slobodno da načinim wai (anđali, pozdrav sklopljenim dlanovima). I ja pozdravim svakog monaha koji pogleda u mom pravcu. Oni to veoma cene. Ja načinim wai, nasmešim se i oborim pogled, a u najvećem broju slučajeva oni uzvrate taj pozdrav na neki način, sa polu-wai, klimanjem glave, osmehom. Sve to stvara zaista lepu, prijateljsku atmosferu, dok nas u isto vreme poštedi suviše bliskog kontakta. Nema onoga: "Koliko vassa imate?" i krene priča. Učtivo odstojanje. Bez procenjivanja, odmeravanja je li ovaj monah vredan pozdrava ili ne. Jednostavno uradim to i ne moram pri svemu tome da napuštam svoju tačku odvojenosti uma -- mir za moj um i sklad za Sanghu.""
Na kraju, sve ovo su naravno moja nevešta razmišljanja o tome zašto je Buda uveo jedno ovakvo pravilo. Sigurno da postoje i drugi, bolji ili manje bolji argumenti. Jedan je da pošto ne vidimo celinu stvarnosti, tj. nismo probuđeni, ne možemo svojim parcijalnim pogledom ni da sagledamo razloge. Dakle, Buda bolje zna od nas. To bi bio jedan po meni manje bolji argument. Drugo objašnjenje je da zapravo Buda nije ni uveo ta pravila, već da su ona kasniji dodatak. Moguće. Bilo kako bilo, i sa tim pravilom učenje je opstalo 2500 godina i to je meni lep test da i pored prividne ili stvarne greške koju predstavlja to i ostalih 7 pravila koja sam u prthodnom postu naveo, ono što je u njemu vredno jeste daleko veće i značajnije.
